[dropcap font=“0″]N[/dropcap]isam se nadao novoj šansi da živim u inostranstvu. Suviše puta sam pokušao i uvek je ispalo loše.
Prvo sam 1992. otišao u Dansku da tamo završim 4. godinu srednje škole. Nepune 2 nedelje po prispeću, nas troje klinaca je deportovano nazad kući. Razlog – odluka Vlade Kraljevine Danske o proterivanju, doneta na osnovu rezolucije 767 Saveta bezbednosti UN, kojom su nametnute sankcije Jugoslaviji. Kao da sve to nisu znali kada su nas pustili u zemlju, podlaci.
Zatim sam 2002. podneo zahtev za nemačku vizu. Trebalo je to da bude tromesečno putovanje, nagrada od roditelja za uspešno okončanje studija na pravnom fakultetu. Dobio sam garantno pismo od prijatelja iz Berlina, priložio sam dokaz da sam upravo završio fakultet, satima džudžao ispred nemačkog diplomatskog predstavništva i sve to opet džabe. Nakon što sam se konačno probio do šaltera, službenica konzulata mi je osornim tonom uz kevćući naglasak, kratko saopštila kako je moj zahtev odbijen. Još su me i skratili za 30 dojč maraka, demoni.
Konačno, 2007. sam odlučio da odem u Buenos Aires na godinu dana. Svi su mi se čudili, jer ne poznajem živog čoveka u celoj Južnoj Americi. Međutim, tada sam već imao master iz studija Evropske Unije i pozamašno predavačko iskustvo, kao i dvocifren broj objavljenih tekstova, analiza, studija i eseja u ozbiljnim domaćim novinama, publikacijama i internet prezentacijama. Sračunao sam da će mi ušteđevina tamo trajati bar 7-8 meseci, da ću moći da uzmem neku crkavicu i od pisanja za domaće medije, da ću možda uspeti da se zaposlim kao ekspert iz oblasti EU na fakultetu i na sve to, imao sam kameru i planirao da snimim dokumentarac o Buenos Airesu, koji bih posle pokušao da prodam nekoj komercijalnoj televiziji. Pritom, za Argentinu mi nije bila potrebna viza! I već sam razmišljao o tangu u zadimljenim barovima, fudbalu na legendarnom stadionu Boka Juniorsa, neverovatnoj arhitekturi najlepšeg grada na celom kontinentu, najvećim stejkovima na svetu i mnogim lepim ženama raznih rasa i nacionalnosti, koje su me čekale u južnoameričkoj metropoli. I sve to uz neverovatno niske troškove života i u zemlji čiji stanovnici imaju sličan mentalitet Srbima. Ma nije moglo da ne ispadne fenomenalno, mislio sam. Međutim, mom sanjarenju je došao kraj nakon što me je britanska ambasada u Beogradu obavestila da je moj zahtev za izdavanje tranzitne vize – one koja ne omogućava ulazak u Ujedinjeno Kraljevstvo već samo boravak u tranzitnoj zoni aerodroma, a bila mi je potrebna jer je moj let iz Beograda išao preko Londona – odbijen bez obrazloženja. Pa da, mislio sam… Kada srpski intelektualac poželi da leti preko Britanije u Buenos Aires, jedini logičan zaključak je da će po prispeću u zemlju tranzita, pokušati da se dokopa teritorije iste, ne bi li dobio politički azil i do kraja života prao sudove u nekoj prčvarnici. Šta drugo…
Razočaran, poražen i dotučen, odlučio sam da ne putujem. Nisam više želeo ni da preletim preko Zapadne Evrope. Uselio sam se kod roditelja jer sam ranije već otkazao stan u kome sam živeo. Odlučio sam da položim pravosudni ispit i postanem advokat. Svakodnevno sam hodao do čitaonice pravnog fakulteta jer sam auto prodao pred nesuđeno putovanje. Posle nekog vremena koje je moralo biti kraće, uspeo sam u svojim nastojanjima i postao sam advokat. Ipak, i dalje sam istrajavao u odluci da nikada više ne tražim vizu za ulazak u neku zemlju i tako bi i bilo, da u moj život nije ušla Sonja.
Posle svega nekoliko meseci, nas dvoje smo već prebivali na istoj adresi. Međutim, Sonja je već dugo vremena živela u Australiji, a u Srbiji je boravila tek privremeno, iz porodičnih razloga. I pošto je postajalo sve jasnije da se nećemo razdvajati… Pa žensko k’o žensko, možete misliti… Kljucanje na temu zajedničkog odlaska u Australiju je počelo diskretno, da bi vremenom postajalo sve otvorenije i intenzivnije. Kljucala je, kljucala i na kraju iskljucala – podneli smo zahtev australijskoj ambasadi za moju vizu, u međuvremenu se venčali. Meni je bilo žao onih 2500 evra koje smo morali da damo kako bismo aplicirali, obzirom da uopšte nisam sumnjao da ću biti odbijen. Vlade barem 3 zapadne zemlje su još poodavno bile svesne činjenice da sam ja terorista koga se ni slučajno ne bi smelo pustiti u neku civilizovanu zemlju, a zna se da obaveštajne službe zapadnih država sarađuju. Međutim, na moje ogromno iznenađenje, u februaru 2014. sam dobio mejl od australijske ambasade u Beogradu, kojim sam obavešten da mi je viza odobrena. Protrljao sam oči, pročitao još jednom celo pismo i javio Sonji vesti koje su za mene bile senzacionalne, a za nju sasvim očekivane. Već kroz nekoliko dana smo kupili karte za mart, preostalih mesec dana u Srbiji iskoristili za obilaženje rodbine i prijatelja, napravili oproštajnu žurku koja je ispala mnogo dobro. Ja sam u tom periodu još i napunio 40.
Došlo je vreme za put. Na aerodrom nas je ispratila brojna Sonjina familija, moji roditelji i kum Saša. Kada smo konačno predali pasoše i krenuli, neko je zaplakao. Ostali su to zdušno sledili, svi sem kuma Saše koji je samo ćutao i gutao knedle. I on je jedinac kao i ja i već dugo smo veoma vezani. Međutim, zaista me je pogodilo samo to što sam video suze u očima mog tate. Koliko se sećam, a ne bih zaboravio da je drugačije, nikada ranije nisam prisustvovao takvom prizoru. I upravo ta scena – suze u očima čoveka koga volim i znam da je vazda bio emotivno tvrd – pokrenula je u meni osećaj nesigurnosti i lavinu pitanja. Moji roditelji su me dobili mladi, ali kako ja više nisam baš mlad, a oni su u godinama kada bi ipak trebalo neko da im se nađe… Da li sam ja to njih ostavio same na svetu? Da li sam ih izdao? Da li sam izdao moje drugare, ortake, prijatelje? Da li sam izdao Beograd i Srbiju? Jesam li zaista toliko sebičan i gde se nalazi ta granica između prava na slobodan život i duga odgovornosti prema drugima? I jesam li spreman da u zrelim godinama krenem iz početka? Da li ću da razočaram? Da li ću da se razočaram? Da li, da li, da li… Jedino što mi je tada bilo nedvosmisleno jasno, jeste da sam se sa svakim novim sekundom, ubrzano udaljavao od svog starog života, od poznate i udobne teritorije, od mog Beograda. Da je sada gotovo i da nema nazad. Znao sam i to da je ispred mene novi život, ali sam bio svestan da to ne znači automatski i bolji život. Na kraju sam shvatio da opisani proces mentalne autodestrukcije, nikuda ne vodi i nema nikakvog smisla.
Videćemo, rekoh sebi. Polako čoveče, videćemo…

(Nastavak u idućem broju)