Piše: Saša Janković
Moja jubilarna stota kolumna za nepune dve godine piskaranja, trebalo bi da bude neka vrsta retrospektive važnih događaja, ili možda neki ozbiljniji analitički osvrt na vreme kroz koje smo zajedno prošli. Uz pomalo svečanu atmosferu, valjalo bi i nazdraviti za sreću, jer ovih stotinak svećica na torti, koju ipak samo zamišljam, verujem ne bi bilo ni malo lako ugasiti iz prvog pokušaja. Pisao sam uvek sa velikim zadovoljstvom, iako često nije bilo lako uklopiti mesto i vreme pisanja. Tako su neke moje kolumne zbog drugih važnih obaveza pisane u veoma kratkom roku više „na prvu loptu“, dok su neke od tema sazrevale i po nekoliko dana ili nedelja. Ono čemu sam uvek težio je da teme uvek budu interesantne i aktuelne. Pisao sam često o koroni, koja je na žalost dominirala našim životima u 2020-21 godini, ali i o nekim drugim vrlo važnim ekonomskim, političkim i društvenim temama koje nas okružuju. Trudio sam se da teme budu raznovrsne, i da pokušam da na aktuelne događaje ne gledam previše lično, a da opet budem što realniji. Taj zadatak je posebno bio težak za vreme surovih epidemioloških lokdauna, kada su moji lični stavovi bili u manjini i kada pisati protiv federalne i državnih vlada nije bilo nimalo popularno. Često sam bio nošen i vođen jednim jedinim događajem ili izjavom neke važne ličnosti. Onda sam pokušavao da stvari razložim, pojednostavim, i do kraja razumem i ocenim. Iskreno, sve su to bile teške a ponekad i nemoguće misije. Iako se to možda nije osećalo, ponekad sam pisao i iz nekog udaljenog hotela u unutrašnjosti Australije, ili u poslednje vreme sa neke mediteranske terase na obali Egejskog mora.
Ovih dana pokušavao sam da sumiram vreme u protekle dve godine, kao i da se osvrnem na neke od najvažnijih tema kojima sam se u tom periodu bavio. Ipak vreme koje je hvala Bogu ostalo iza nas, ne čini me nimalo ponosnim. Već neko vreme sam na odmoru van Australije, uglavnom u Srbiji, i postao sam itekako svestan činjenice da se imidž nekada „srećne zemlje“ (Lucky country) srozao i skoro potpuno istopio. Pre svega, zahvaljujući našoj dvadesetomesečnoj korona histeriji i tadašnjem političkom ludilu, danas ostatak sveta na Australijance vrlo često gleda sa sažaljenjem i podozrenjem. To je za mene bila jedna prilično opterećujuća činjenica za objasniti, jer ponekad ljudi žele da znaju kako je zaista izgledao život u jednoj „kovid tvrđavi“ sa besmislenim restrikcijama u nedogled. Naravno, nije Australija bila jedina u tom ludilu i sigurno da je život i u drugim zemljama poput nesrećne Kanade, većim delom Zapadne Evrope ili još uvek tvrdoglave Kine, bio i teži u nekim trenucima u poslednje dve godine.
Realno, slaba je to uteha i ne treba nikad zaboraviti vreme kada je hiljade ljudi ostajalo bez posla zbog ne-pristajanja na eksperiment sa kovid vakcinama. Setimo se, tada se javno govorilo da su vakcine jedini spas i da su oni koji se tome protive maltene društveni i državni neprijatelji. Samo godinu dana kasnije, i to prošle nedelje, stigla je i najnovija izjava glavnog zdravstvenog činovnika Viktorije, čije ime ne želim da ovom prilikom pominjem, da čak ni četiri doze vakcine ne sprečavaju širenje kovida, i da praktično (čitaj između redova) vakcinacija nema nikakvog smisla. Danas gotovo iz prve ruke saznajemo i da je 90 odsto umrlih od kovida u stvari umrlo sa kovidom, koji izgleda čak i po priznanju najviših zdravstvenih zvaničnika, nije nimalo uticao na smrtni ishod pacijenata. Govoriti takve stvari pre dve godine bila je opasna jeres, koja je mnoge koštala gubitka posla, a samim tim i ostajanja bez osnovnih sredstava za život. Zbog svega toga bile su ugrožene mnoge porodice a najviše deca školskog uzrasta, koja su u celom tom ludilu ispaštala potpuno nedužno. Sve te činjenice danas bi morale biti preispitane a pravim žrtvama dvogodišnje kovid politike bi trebalo uputiti javno izvinjenje. Važnije od svega, tim ljudima je potrebna moralna i materijalna nadoknada za vreme kada su se oni privatno ili javno suprostavljali toj državnoj kovid dogmi. Setimo se još jednom, na hiljade profesora, učitelja, vaspitača, policajaca, zdravstvenih radnika i drugih, širom Australije ostalo je bez posla zbog surovih i na momente fašističkih metoda koje su australijski političari beskrupulozno kreirali i sprovodili. Danas, kada jasno vidimo ponižavajuće ekonomske i zdravstvene rezultate te bezumne kovid politike logično je zatražiti i odgovornost ljudi koji su nas u tom periodu vodili kroz ovaj globalni haos. Zato bih voleo da i neka krajnja poruka ove moje jubilarne kolumne, bude poziv svima nama da se ujedinimo i nikad ne zaboravimo da postoji odgovornost za sve ono što je učinjeno, i da nijedno nedelo nikad ne sme biti zaboravljeno i proći nekažnjeno.
