„Sveti Kozma i Damjan, braća po telu, rodom iz Azije, sijali su dobrim delima, pa dobiše od Boga dar da isceljuju i darovaše zdravlje i dušama i telima lečeći svaku slabost i svaku nemoć“- Vladika Nikolaj

Ovo je priča o poseti manastiru Svetih Vrača Kozme i Damjana u selu Zočište nadomak Orahovca, jedne od srpskih enklava u Metohiji.

Ranim jutrom, tog avgustovskog dana nas sedmoro sedamo u Sašina kola i iz Prizrena krećemo na drugi deo hodočašća Metohijom. U manastir Zočište stižemo negde iza jutarnje liturgije, dok je bratija na ručku.

Dvorište prelepo uređeno, svo pod mladom zelenom travom. Pored lepih stazica koje vode do i oko crkve, zasađeno raznovrsno cveće. Nekoliko mladih jabuka prepunih još zelenih plodova savilo se skoro do zemlje. Sedamo pod drveni senik i u tišini čekamo nekog od braće da nas primi i otvori crkvu. Pričam svojoj bratanici Milici i bratancima Lazaru, Dušanu i Milošu, kao i njihovom prijatelju Aleksandru, koji je prvi put na prostoru Kosova i Metohije, koliko je naroda ranije dolazilo ovde 14. jula, za letnju slavu Svetih Kozme i Damjana, o tome da su nadomak ovog manastira bila srpska sela Zočište i Opteruša u kojima su živeli Srbi, a kojih sada tu više nema.

No, iz trpezarije se brzo pojavi otac Dionisije koji nas srdačno primi i najpre otvori crkvu, da se poklonimo moštima Svetih Kozme i Damjana, a potom kad smo, posle poklonjenja, izašli iz crkve, dočeka nas hladnom vodom, ratlukom i svežom kafom na stočiću ispod senika, te sede sa nama.

„Odakle dolazite, braćo?” – postavi pitanje i sačeka da mu kažemo ko smo i odakle dolazimo. Rekosmo mu ko smo, da dolazimo iz Prizrena, da je otac Mihailo, iguman manastira Svetih arhangela kod Prizrena,najavio naš dolazak u razgovoru sa igumanom Stefanom, pa kada potvrdi da sve to zna i kada se malo opusti, otac Dionisije poče da priča istorijat ovog svetog mesta:

„Ovo je nova crkva, kao što vidite, ali podignuta je uglavnom od kamena stare crkve koju su Šiptari srušili 1999. godine. Stara crkva je sagrađena u vreme dinastije Nemanjića na ostacima vizantijske svetinje, ali se ne zna ko je bio njen ktitor, kao ni precizno koje je godine podignuta. Po predanju, ta crkva je tri godine starija od Visokih Dečana i datira iz XI veka. Prvi put se manastir Zočište spominje 1327. godine u Darovnoj povelji Svetog Kralja Stefana Dečanskog, koji je mnoge okolne posede darivao manastiru Hilandar na Svetoj Gori. Najznačajnija duhovna svetinja ovog manastira su Svete isceliteljske mošti Svetih Vrača Kozme i Damjana, za koje su vezana mnoga čuda, ostvarena molitvom ovim svetiteljima. Ovde su kroz vekove dolazili ljudi bez obzira na naciju, veru, tražeći iscelenje. Ta čuda mi beležimo, a bilo ih je i u međuvremenu, kada su zbog poznatih događaja iz 1999. godine, te mošti morale biti izmeštene u manastir Sopoćani.

U staroj crkvi je bio mnogo lep ikonostas u duborezu i freske posebnog stila. Imao je manastir i bogatu riznicu iz XV veka, međutim, tokom 1998–1999. godine mnogo puta je bio meta napada albanskih terorista. Prvo su u leto 1998. godine ekstremisti oteli sve monahe i desetinu odraslih meštana koji su ovde našli utočište u manastiru od ranijih napada i odveli ih u nepoznatom pravcu. Na intervenciju stranih organizacija pušteni su, ali 1999. godine svo srpsko stanovništvo iz sela Zočište je napustilo svoje kuće. Juna 1999. godine šiptarski teroristi su uništili manastir, srpsko groblje i kuće preostalih Srba. Bratstvo iz manastira je bilo primorano da se izmesti u manastir Crnu Reku. Septembra 1999. godine su eksplozivom crkvu srušili do temelja, konake spalili i svetinja je potpuno opustela.“

„Je l’ se zna ko je to uradio?” – Milica iznenada ocu Dionisiju postavi pitanje.

Prepoznah u njoj tugu, bol, zgroženost, gnev, želju da učinioca pita za savest, boji li se svog boga.Otac ućuta, i pogleda uprtog ka zemlji, posle kraće zadrške, dade nam odgovor:

„Bog zna, mi znamo. Iz Opteruše su“, samo reče kratko.

Videći da otac ne želi da priča o tome šapatom odgovorih Milici da sam čula da se familija učinioca skoro zatrla. Svi su poumirali, ostao je samo jedan njihov izdanak da prenosi saznanje da su svi njegovi otišli zbog tog velikog greha.

„Da, tetka, i ja sam čitala o tome“, odgovori mi Milica, takođe šapatom.

Ali, ima onih koji su se pokajali, svedoči brat Dionisije. Kaže dolaze opet, dovode svoje bolesne, a po isceljenju daruju manastir.

„A kada je obnovljena crkva? Sad baš lepo izgleda”, sa interesovanjem upita Lazar, pa mu ja odgovorih, pošto su mi podaci bili poznati od ranije.

„Posle pet godina od rušenja, tačnije 2004. godine monasi su se vratili da obnove monaški život. Radove je vodio protosinđel Petar Ulemek, iguman manastira Đurđevi Stupovi, sa jeromonahom Serafimom i jerođakonom Spiridonom, ali pre toga italijanski general Eriko i nemački pukovnik Viler su obnovu manastira stavili na prvo mesto. Prvo su italijanski vojnici pomogli da se očisti teren. Radovi na izgradnji su završeni oktobra 2004. godine i monaštvo se vratilo. Posle je rađen i ikonostas i freske.”

„Ko je freskopisao?” – upita  Aleksandar.

„Miloš Janićijević Raški”, reče brat Dionisije i upita: „Hoćete još hladne vode?” – te ustade da sa bunara pored senika u jednom metalnom bokalu natoči hladne vode, koju svakom sipa u čaše. Prija nam ta izvorska sveta voda kao lek, kao da je toče sami besrebrenici Sveti Kozma i Damjan. Ćutimo, osećamo to.

U tom trenutku, na vratima manastirske porte pojavi se čovek osrednjih godina, noseći dete u naručju. Stigavši ispred crkve, očima upita brata da li može da dete unese unutra.

„Slobodno” – odgovori brat Dionisije – „sad ću ja.“

Kada je čovek ušao sa detetom, a za njim i brat Dionisije, iz crkve je najpre dopirao tihi detinji plač i jecaj, a potom vrisak koji je bivao tiši kako je tekla molitva koju je brat Dionisije čitao.

„Zaspalo je“, konstatuje brat Dionisije po povratku do nas koji smo ćutke posmatrali sve to, zatvarajući za sobom crkvena vrata.

„Je l’ ovo Albanac?“ – opet će naša Milica.

„Jeste, sestro, Albanac, ima muku.”

„Dolaze Albanci?”

Dolaze, uverismo se. Mi koji znamo da su dolazili po iscelenje i pre nego što će crkvu Svetih Vrača uništiti. Prevladala je u njima mržnja, zbog koje su rušili, palili, minirali, otimali, ubijali, raseljavali, a eto, sada shvataju svoje grehe,  ponovo dolaze svetiteljima po molitvu i poslednju nadu na iscelenje. Svedoci smo toga. Bog je uredio da to vidimo svojim očima.

U tišini, da ne remetimo san deteta kojeg je otac doveo na iscelenje, momci podižu dron i snimaju manastirski kompleks da slikom, ponekad kada nam treba lek duši doletimo ovde, a ja zamolih oca Dionisija da se slikamo pored bunara, još jednog istočnika Svete vode, za uspomenu, da se sećam monaha koji me je ovde oslovljavao sa „majko“.

Hvala vam, Sveti Vrači!

Zapisala sam ovu priču nakon obilaska svog zavičaja avgusta 2018. godine ali ovih dana, kada slavimo veliki praznik Svetih Kozme i Damjana, u sveopštoj zabrinutosti sveta zbog pošasti zvane Kovid, molim se Svetim besrebrenicima i čudotvorcima za sve ljude sveta:

„Umolite Gospoda da nama nedostojnim slugama Svojim, podari velika i obilna milosrđa Svoja. Izbavite nas od svake patnje i bolesti, jer ste od Gospoda našega Isusa Hrista primili izobilnu blagodat iscelenja, radi čvrste vere, besplatnog lečenja i mučeničke končine vaše. Izmolite bogougodnim posredništvom vašim zdravlje, blagostanje, spasenje, pobedu nad neprijateljem i blagoslov Božji“.

Nada Hadži-Perić