[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]Č[/dropcap]im je videla Sonju, Keli je zaskočila, izljubila, izgrlila – k’o da smo svi tu stvarno naši. Hoću da kažem, Keli se ponašala na daleko srdačniji način, nego što sam očekivao. Isto stoji i za Džejsona. Takvo ponašanje, značajno je odstupalo od moje predstave o zapadnjacima. Istina, nikada ranije nisam lično upoznao ni jednog Ozija, ali sam tokom godina komunicirao sa određenim brojem severozapadnih Evropljana, a sa nekima od njih sam se i družio. A šta su Australijanci, ako ne Britanci koji su došli da žive na drugom kraju sveta. Zar ne? I da se vratim na ove moje… Ti sa kojima sam se družio su znali da iskažu naklonost, čak i prijateljstvo. Ali srdačnost? E, to već nikako nije osobina koja bi se od njih mogla očekivati, što mi lično nije smetalo, obzirom da ni sam ne spadam u suviše srdačne ljude.
Nakon Sonjinog pozdravljanja i mog predstavljanja, ušli smo u prostorije ,,Australijskog jahting kluba“. Tamo sam saznao da je Džejson poreklom Maltežanin i da je pristigao u Australiju sa roditeljima još kao beba. Pa da, pomislio sam i dalje uporno vrteći istu temu u glavi. Mediteranac, naravno da je srdačan. A Keli? Upadljivo riđa, nije bilo sumnje da je vukla gene sa Britanskih ostrva. Na kraju sam našao opravdanje za njenu srdačnost, u pretpostavci da poseduje dominantno škotski, irski ili velški gen. Ipak su Kelti, kako sam mislio tada, drugačiji od Engleza i po prirodi, daleko emotivniji i sposobniji za osećanja.
Što se samog kluba tiče… Uff… Takva mesta sam do tada viđao samo na filmovima. Pritom, za srpske kriterijume – mada ne i za lokalne, što ću naknadno shvatiti – Australijski jahting klub je zauzimao ogroman prostor. Prirodno, izgrađen je na samoj obali okeana, tako da se odmah tu, u vodi ispred mene, nalazio ukotvljen zavidan broj manjih i većih, uglavnom luksuznih jahti. Nije bilo nikakve sumnje da se na tom mestu okupljaju pripadnici više klase. Napomenuo bih i da sam se tada prvi put u životu susreo sa okeanom. Prostirao se tu odma’, opet ispred mojih nogu! Istina, okean sa kojim sam na tom mestu došao u dodir, ne bi se baš mogao nazvati otvorenim, obzirom da smo se nalazili u jednom od sidnejskih zaliva. Sa druge strane, okean je okean i za mene koji nikada ranije nisam izbio na isti, sve je to predstavljalo veoma uzbudljivo iskustvo.
Ostali smo u klubu nekih sat i po, koliko je trebalo da na miru obedujemo. Nije bilo uobičajenih razgovora o politici, već su se bistrile isključivo domaće teme. Njih dve su razgovarale o deci, o poslu, o zajedničkim prijateljima i poznanicima. Nas dvojica, o svemu i svačemu. Tu i tamo bih se napravio nevešt i neinformisan, dozvoljavajući tako Džejsonu da mi objasni po nešto o zemlji u koju sam pristigao. Nisam ni ja baš malo znao o Australiji, ali to nije bilo važno. Potrebno je omogućiti da konverzacija teče, mislio sam. U jednom trenutku, moj sagovornik me je pitao da li sam nekada pratio ,,futi“. Rekao sam mu da najviše volim Ligu šampiona i Premijer ligu, u kojoj navijam za Liverpul. Džejson – koji je mislio na neku od lokalne 3 varijante ragbija – je razumeo sarkazam i samo se nasmejao. Još da primetim i to da mi je bilo veoma drago, kada su me oboje obasuli pohvalama na račun mog ,,odličnog engleskog“. Prefrigano i u maniru (verujem) dobro odglumljene lažne skromnosti, odgovorio sam da je nivo na kome se nalazim sa engleskim jezikom i dalje daleko od onoga koji treba dostići, ako planiram da ispunim sopstvena očekivanja na tu temu. Nisam slagao, ali priznajem, to što sam rekao, rekao sam kako bih im dao povod da me još malo hvale, što su oni izdašno i činili. I priznajem, uživao sam puštajući ih da to rade!
Vreme za viđanje sa bračnim parom Bajada je brzo prošlo. Odlazeći, razmišljao sam o tome kako je veoma čudno to što je predivni ručak u ekskluzivnom Australijskom jahting klubu, koštao po osobi približno onoliko, koliko sam platio za mršavi, kasni doručak u onom pabu. Tada još nisam kapirao da su ovdašnje cene hrane po klubovima, značajno manje od cena po restoranima, barovima i pabovima, taman se radilo i o klubu za imućnu klijentelu. U povratku ka hotelu, primetio sam da na ulici, u drvoredima, rastu Fikusi. Čim sam skapirao o kojoj vrsti se radi, shvatio sam da su oni ,,džinovski fikusi“, koje sam svojevremeno slikao u Grčkoj kako bih iste pokazao majci – inače velikom ljubitelju flore – sasvim patuljasti za ove sidnejske monstrume! Čoveče! Ozbiljno drveće! Fikusi… Fikusi? Da, fikusi, oni što rastu po mnogim beogradskim saksijama, prepoznao sam im sortu po obliku i boji mesnatih listova! E, jebi ga, ovde je izgleda stvarno mnogo toga iskrenuto… Vratili smo se do hotela u kome smo prespavali, jer smo tamo ostavili stvari i takođe, tu je trebalo da nas pokupe dve od Sonjine tri najbolje prijateljice.
Malo su kasnile, ali se Audijev Q5, zver sa pogonom na sva 4 točka, ipak relativno brzo našao pred ulazom u hotel. Vrata automobila su se otvorila i ja sam po automatizmu, očekivao da vidim nekakvu sumnjivu, nadrndanu njušku u skupom odelu, od koje bi se moglo očekivati da negde ispod pazuha nosi skrivenu utoku (pištolj). Međutim, umesto batice kakav bi se u Srbiji najčešće pojavio iz takvog vozila, iz istog je izašla malena Grkinja, Eleni. Prišla nam je sa širokim osmehom i oboje nas izgrlila i izljubila, pošto smo se nas dvoje već podugo znali sa skajpa. Čak smo stvorili i običaj da jedno drugom šaljemo sumanute jutarnje autoportrete, fotografisane pre nameštanja frizure. Iza Eleni, išla je Debra, poreklom Argentinka sa po četvrt švajcarske i anglosaksonske krvi. Često je bila kraj Eleni na skajpu, ali je gotovo uvek ćutala. I ona nas izljubi, a mene je zaprepastilo to što je odmah razvezala jezik, objašnjavajući mi usput da je ćutljivica samo kada razgovara posredstvom sredstava telekomunikacije.
Ja sam mislio da sve naše stvari neće stati u gepek. Srećom, prevario sam se. Stale su taman komotno. Nakon što smo se i nas četvoro komforno smestili, krenulo se ka krajnjoj destinaciji, glavnom gradu Australije, Kanberi. Posle svega par minuta vožnje, ušli smo u podzemne saobraćajne tunele Sidneja, bez čijeg postojanja bi svaka mogućnost funkcionalne (u smislu stizanja od tačke A do tačke B) vožnje po gradu jednostavno nestala. Prošli smo kilometre, kada smo konačno ponovo izašli na svetlost dana. Mesto izlaska iz tunela, nije delovalo ni blizu tako uređeno poput mesta ulaska u podzemlje. Tragovi urbanog života su tu već bili primetno proređeni, a okolinom je počela da dominira priroda.
Za sve to vreme, konverzacija je tekla neprekinuto. Moglo se osetiti da su svi srećni zbog susreta. Aktivno učestvujući u razgovoru, ipak sam odvojio deo mozga za analizu dotadašnjih utisaka. Zaključio sam da su ljudi ovde drugačiji nego u Srbiji ili Evropi. Ni bolji ni lošiji rekao bih, ali bez suviše duge istorije i samim tim, neuporedivo manje opterećeni prošlošću, geografijom i nacijama. Izgleda takođe i da su svi sposobni za osećanja! Mada opet… Samo je Keli tu bila tipičan predstavnik, ovi ostali su kao ja, jedino što su ovde rođeni, ili su bar duže tu. Možda je Keli na kraju ipak izuzetak u okviru svoje sorte. Videćemo…
Uskoro, ostala je samo priroda, obojena nijansama zelene koje bi čovek i inače očekivao. Ipak, oblici i tipovi vegetacije su mi signalizirali da se nalazim daleko. Baš daleko…
Setio sam se citata iz filma Petparačke priče, onog što se odnosio na poređenje Amsterdama i El Eja. Znate kad Džon Travolta kaže Samjuelu L. Džeksonu: male razlike čoveče, male razlike!
Iako su udaljenosti velike, dodao sam u sebi…