Sa obala Urala i Kaspijskog jezera, Marta Živanović stigla je pre jedanaest godina u selo Amajić, tačnije zaseok Gornji Amajić, u blizini Zvorničkog jezera. Svoj grad Atirau, na zapadu Kazahstana, od nekoliko stotina hiljada stanovnika, zamenila je za malo malozvorničko selo. Ljubav i poznanstvo sa suprugom Željkom Kazahstanku Martu Živanović, nastavnicu engleskog jezika, doveli su u Podrinje. Hrabro je krenula u novi život, hiljadama kilometara daleko od sveta na koji je navikla.

Pričao joj je Željko o tome kako je u Srbiji, o ovdašnjem načinu života, ali jedno je priča, a drugo je to doživeti. Sa njim je razgovarala na ruskom, a kada je došla u Amajić nije znala ni reč srpskog. Bilo joj je teško, jer nije imala nikoga sa kim bi mogla da razgovara ni na ruskom, ni na njenom maternjem, kazaškom jeziku.

– Najviše mi je pomogla televizija, odnosno titlovi. Kod nas je sve sinhronizovano, a ovde sam gledala američke filmove i čitala prevedene rečenice. Pošto sam u Kazahstanu završila engleski jezik, sve sam razumela, a čitajući titlove učila kako se šta kaže na srpskom. Zbunjivalo me što se ista reč piše različito, dok mi nisu objasnili da su neki titlovi na srpskom, hrvatskom ili bosanskom. Najviše sam naučila jezik u razgovoru sa ljudima – objašnjava Marta koja odlično govori naš jezik, a upisala je master studije da može da predaje i ruski.

Mada je od supruga slušala o našim običajima i praznicima, sve to je za nju bilo drugačije i zanimljivo. Kada je došla rekla je sebi da će biti „otvorena” i sve prihvatati, tako da se brzo prilagodila. U Kazahstanu se poštuju tradicija i vera, ali ne u tolikoj meri kao u kraju u koji je došla, pa joj je i to bilo neobično.

– Ovde je skroz drugačiji mentalitet, a o običajima i da ne pričam. Ovde svi gledaju u crkveni kalendar: kad je crveno slovo, danas može da se radi, sad ne može – praznik je, pa nemoj tog dana uneti drva u kući – biće zmija i slično. To mi je sve bilo čudno, ali sam se brzo navikla. Moje dve zaove, Željkove sestre, mnogo su mi pomogle da se prilagodim i naučile su me svemu što sad znam. Suprug je gurman, pa sam naučila da pripremam sve što se jede u srpskoj kuhinji, a spremam i slavu Mratindan. Radim sve seoske poslove, a imamo i malinjak, tako da sam prava srpska domaćica – priča uz širok osmeh.

Kafu nije pila dok nije došla u Srbiju, a ima utisak da se ovde mnogo jede, naročito za slave kada ide „sve po redu” od supe do pečenja. Kaže da su ovde ljudi „pristojni”, veoma prijatni i prijateljski naklonjeni, uvek spremni da pomognu i da joj se „baš dopadaju”.

– Predajem engleski jezik učenicima od petog do osmog razreda u Amajiću i Velikoj Reci i od prvog dana sam odlično prihvaćena. U zbornicama je tako prijatno, atmosfera je kao kod kuće, kao da nismo radni kolektiv nego porodica. Često sam morala da objašnjavam odakle sam jer većina dece, ali i mnogi odrasli, misle da sam Kineskinja. Onda im ispričam da u Aziji ne žive sami Kinezi, pa im pokazujem na mapi gde je Kazahstan. Pričam im kako je tamo i to ih zanima – kaže Marta.

Sa sobom je donela i nacionalni instrument dombru, sa dve žice, sličan šargiji.

– Učenicima malo sviram, pa im bude zabavno, a ujedno nauče i nešto novo – otkriva Marta koja inače radi na određeno vreme već nekoliko godina.

Ima sina Predraga, učenika četvrtog razreda, i Viktoriju od dve i po godine.

Marti, koja je sa 23 godine došla u Srbiju, ogromna promena bili su reljef i klima koji su je dočekali. Stigla je iz ravničarskog regiona, gde se Ural uliva u Kaspijsko more, iz kraja gde vetar duva i leti i zimi, gde su zime oštrije, a leta toplija.

U svojoj domovini je navikla da između sela i naselja, uz put, budu nepregledne praznine, pa se po dolasku iznenadila kada su se od aerodroma do Amajića ređala sela, naseljeni predeli, nigde kraja kućama…

– Drugi šok je bio kada smo krenuli ka Gornjem Amajiću, uzbrdo, jer sam navikla na ravnicu. Inače, ovde mi se mnogo sviđa priroda, brda, zelene šume, jezero, klima mi se dopala, blaža je nego u Kazahstanu i baš je dobro. Jeste da je zimi kada napada sneg malo teže stići do sela, ali je sve lepo – priča Marta, koja je u zavičaju ostavila baku, mlađeg brata i majku, sa kojima je u kontaktu putem interneta.

Zbog dece i posla trenutno je u Malom Zvorniku i svakodnevno putuje do Amajića i Velike Reke, ali je svakoga vikenda na selu gde uvek ima nešto da se radi.

– Kada sam krenula ovamo znala sam dosta o Jugoslaviji. Baka i majka molile su me da ne idem. Mislile su da je tu središte rata. Ubeđivala sam ih da to nije tako, ali uzalud. Majka je dolazila da vidi unuke i uverila se da je ovde mirno i lepo – kaže Marta kojoj nedostaje sredina u kojoj može da priča na maternjem jeziku i od dolaska nijednom nije posetila Kazahstan.

Kada se čuje sa svojima, treba joj neko vreme da se „prebaci” na kazaški – toliko se uklopila ovde.

Inače, Kazahstan je država u srednjoj Aziji, po površini je deveta zemlja na svetu, a ima oko 17 miliona stanovnika.

Izvor: Politika