[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]T[/dropcap]okom putovanja ka Kanberi, udaljenoj nekih 270 km od Sidneja, saznao sam da je usputni Lekj Džordž nekakvim podokeanskim kanalima, spojen sa jednim jezerom na Novom Zelandu. Kada u Lejk Džordžu ima vode, zahvaljujući delovanju principa spojenih sudova, jezero na Novom Zelandu presuši. I obrnuto, kada jezero Lejk Džordž presuši, ono jezero na Novom Zelandu se napuni vodom. Pored toga, kada Lejk Džordž presuši, u njegovom koritu i okolini sve vrvi od zmija otrovnica. A kad smo već kod smrtonosne gamadi, moram priznati da je to jedina stvar vezana za Australiju, koja me je po malo obespokojavala još u Srbiji. Ne mogu reći da sam često razmišljao o takvim stvarima, ali je činjenica da kod nas nema šta da te pojede ili smrtonosno ujede, ubode… Posebno ne u Beogradu.

Eleni i Debra – devojke, kako ih je Sonja zvala – su baš želele da vidim kengura. Mene to uopšte nije previše zanimalo, što sam im i rekao, znajući da Australija vrvi od kengura i da ću ih svakako viđati u bliskoj budućnosti. Ipak, devojke su i dalje veoma želele da mi pokažu kengure. Međutim, tokom puta smo nailazili na krave, konje, ovce, krave, krave, ovce, krave, ovce, ovce, konje… Nigde kengura. Na kraju, pošto je došlo do toga da svako udaljeno stado unapred proglašavaju za kengursko, ja sam krenuo da upadljivo pokazujem prstom i derem se ,,kenguri, kenguri“, svaki put kada bih bio siguran da su u pitanju nekakve domaće životinje.

Negde na pola puta, stali smo da se okrepimo u ,,Mekas“, što je australijski deminutiv za MkDonalds. Iznenadio me je red. U Srbiji i nasuprot velikom broju poznanstava, nisam znao mnogo ljudi koji su posećivali ovaj globalno slavni lanac restorana. Tamo kod nas, Mekas je preživljavao samo zahvaljujući populaciji najmlađih, među kojom je nekako opstajao kao večiti hit. U tom smislu, čak sam i među prijateljima imao one koji su svojoj deci priređivali rođendane u MkDonaldsu, prenebregavajući informacije o genetski modifikovanoj hrani ili tzv. ružičastkoj sluzi, od koje su se u ovim restoranima pravili hamburgeri sve dok Džejmi Oliver baš pomenute tvrdnje nije dokazao na sudu. Činili su to jer su i neka druga deca iz vrtića ili ranih razreda osnovne škole, takođe proslavljala rođendane u MkDonaldsu. U tom smislu, nisu mogli da dozvole da mamini i tatini prinčevi i princeze, sakloni bože, u nečemu budu zakinuti. GMO manje više, preživeće deca i to. Valjda… I da se vratim na temu… U redu u Mekasu, smeštenom negde na pola puta od Sidneja do Kanbere, dominirali su odrasli i nije bilo mnogo dece. Dakle, mogao sam zaključiti jedino to da je u Australiji izgleda ozbiljan broj zrelih ljudi, smatrao da se u MkDonaldsu prodaje hrana! Ili je stvar u zgodnoj lokaciji ovog restorana na autoputu? Hmm… Ja sam ipak ostao pri svom i naručio samo Mkkofi, pa i to preko volje.

Već se spremao sumrak, kada se u formi Telstra kule, ukazao prvi znak da smo već na odredištu. Kasnijih meseci ću primetiti da se ona uvek vidi iz daleka, bez obzira iz kog pravca se pristiže u prestonicu. Verovatno su je iz tog razloga i gradili tu gde jesu. Onda se pojavilo i prvo predgrađe, a za njim i drugo, treće… Nigde zgrada, svuda samo kuće, dvorišta i mnogo zelenila – od drveća među kojim prednjače eukaliptusi, do kojekakvog žbunja, cveća, puzavica i ostalog rastinja. Pitao sam gde su zgrade. Sve tri su se nasmejale, a onda mi je Eleni odgovorila da su u Siviku, u centru grada i da ih inače u Kanberi nema mnogo. Objasnila mi je da, sem u Sidneju, Melburnu i delimično Brizbejnu, Australijanci u ogromnom procentu žive u privatnim kućama. Hmm… Sasvim neobično za prestonicu, pa još i razvijene zemlje. Čak bi se moglo reći i čudno, posmatrano iz perspektive jednog Evropljanina.

Kada smo se ponovo zaustavili, učinili smo to da bismo u lokalnom supermarketu kupili osnovne potrepštine. Primetio sam da su mi brendovi uglavnom nepoznati. U stvari… Sve je izgledalo manje-više isto, samo što kombinacije boja i slova na pakovanjima, nisu odgovarale kombinacijama koje bih ja uspeo da prepoznam. Međutim, nešto je bilo i različito u odnosu na Beograd, a to je izbor. Čim sam video lubenice, dinje i grožđe i to u sred marta (koliko god to ovde, na južnoj hemisferi bio tek početak jeseni), odmah sam se proalavio. Istina, nisam navalio da sve to odmah kupim, ponajviše zbog veoma ustaljene navike da se voće i povrće kupuju isključivo na pijaci i nikako po prodavnicama. Pored toga, cene su iz moje perspektive bile ogromne. Npr. 5 dolara za dinju. Pet dolara za dinju??? Pet dolara i za kilo grožđa? Pa to je četristo kinti! Ma pali bre!

Konačno, skoro 48 sati nakon uzletanja sa aerodroma u Beogradu, stigli smo do kuće u kojoj ćemo ubuduće živeti. Ispred nas je dočekao čika Rade koji je pokosio travu u prednjem dvorištu, ali ipak nije hteo da ulazi kada smo ga pozvali da nam se pridruži. Inače, kuća u koju smo prispeli, pripada Sonjinom bratu Mladenu i njegovoj ženi Viki. Njih dvoje su se još dva meseca ranije, sa decom preselili u Srbiju do daljnjeg. Razlog je ležao u planu da im tu bude baza za razvoj biznisa kojim se bave u Evropi. I kako je kuća tokom pomenuta dva meseca ostala totalno prazna, prva stvar koja je morala da se obavi, sastojala se u elementarnom provetravanju i čišćenju. Mislio sam da će to potrajati, obzirom da se radi o nekih 170 kvadrata. Ipak, pošto su se devojke odmah razletele, trebalo im je tek nešto više vremena, nego meni da unesem stvari gde mi je rečeno i da raspakujem svoje.

Dočekah i da posedamo i opustimo se. Smestili smo se na verandu u zadnjem dvorištu, upravo kada je kiša počela da pada. Sonja i ja smo zapalili po jednu, Debra nam se pridružila. Otvorili smo i jednu od dve malopre kupljene flaše vina i sipali za nas troje. Sa svoje strane, Eleni nije ni pušila ni pila alkohol. Ona je jela svoju omiljenu čokoladu, takođe upravo donesenu iz prodavnice. Pomenuta čokolada mi je delovala nekako veštački i gadno, ali nisam želeo da komentarišem. Fokusirao sam se na to da upijam dobru energiju, koja se u tom trenutku širila oko nas. Naime, za sve vreme od kada smo se susreli sa devojama, razgovor nije prestajao ni za trenutak i zbog toga sam osećao zadovoljstvo, obzirom da nisam mogao a da ne primetim koliko su sve tri žene srećne zbog ponovnog susreta, nakon dve i po godine. I kad je već bilo tako, mogao sam sebi dozvoliti i to da se malo prepustim mislima. Nisam imao nikakvih posebnih zaključaka, obzirom da je bilo nemoguće tako brzo sumirati veliki broj utisaka. Samo sam se osećao po malo čudno, a kako i ne bih. Sedeo sam u kući u koju sam malopre ušao prvi put u životu, a koja će u budućnosti predstavljati moje prebivalište. Družio sam se sa ženama koje sam tog dana prvi put video uživo, mada sam unapred znao da su to moje projektovane buduće prijateljice. I sve u svemu, sem Sonje, sve što me je okruživalo je bilo novo za mene, a ja i dalje nisam bio siguran da li mi se sve to novo dopada ili ne…

(Nastavak u idućem broju)