[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]P[/dropcap]robudio sam se relativno rano, nakon što je svanuo prvi dan koji sam dočekao u Kanberi. S obzirom da sam u prethodnom periodu sasvim nedovoljno spavao, a da opet nisam uspeo da sastavim duže od šest sati – što je bila posledica džet lega, koji će me mučiti još desetak dana –  i dalje sam osećao popriličnu dozu umora. Ipak, kako sam odmah shvatio da nema nikakve šanse da nastavim da spavam, odvukoh se do kupatila, a zatim i do kuhinje gde sam napravio jednu kafu za sebe i jednu za Sonju, da je dočeka kada ustane. Onda sam seo u dnevnu sobu i uključio TV. U trenutku kada je ekran prikazao sliku, osetio sam nevericu. Naime, prvo sam video poznato lice sa bradicom, a već u sledećem tretnutku, registrovao sam poznati glas. Da, nisam se prevario, ovaj čovek govori srpski! Da, to je voditelj Dnevnika RTS! U stvari, upravo gledam Dnevnik 2 RTS, iako mi TV pokazuje da gledam kanal pod nazivom SBS! Šta? Pa kako sad to… I dalje poprilično siguran da se nalazim u Australiji i da to nije nešto što sam uobrazio, pritisnuo sam dugme za menjanje kanala, dok mi je kroz glavu prolazila asocijacija na legendarnu seriju ,,Zona sumraka“. Srećom, na tom narednom kanalu, odvijao se program na engleskom. Na onom sledećem takođe. Onda sam vratio na SBS, gde je i dalje išao dnevnik RTS. Pričali su nešto o budućem premijeru, u tom trenutku prvom potpredsedniku vlade RS. Meni i dalje ništa nije bilo jasno, ali sam – kako će se kasnije ispostaviti ispravno – pretpostavio da ovaj fenomen mora imati sličnosti sa onim silnim vestima na mađarskom, rumunskom, rusinskom i drugim jezicima, koji su, od kada znam za sebe, prikazivani na TV Novi Sad. E pa dobro onda… Juno potkivano dnevniče RTS-a, ali nećeš me uhvatiti na nostalgiju. To znači da te neću gledati ni u Australiji u podjednakoj meri u kojoj te nisam gledao ni u Srbiji, dakle, neću te gledati uopšte. U suprotnom ću se potsigurno iznervirati, taman se nalazio i na Marsu.

Ugasio sam TV, nameran da izađem napolje i tamo nastavim sa ispijanjem kafe. Dodatni i odlučujući razlog da tako uradim, nalazio se u činjenici da mi je bilo zabranjeno da pušim u kući jer ,,u Australiji zidovi veoma brzo pokupe miris duvana koji posle ne može da se istera iz istih“. Iz nekih nerazjašnjenih razloga… Ma da, sigurno… Ali, šurnjaja Viki je tako zahtevala, kuća je bila njena, a ruku na srce, i ona sama se uzdržavala od pušenja unutra. I pošto ju je i Sonja podržavala u tom zahtevu, a ja nisam želeo da ulazim u nepotrebne rasprave, stvar je bila rešena na moju štetu. Ipak, odluka da izađem iz kuće se ispostavila dobrom. Napolju je sijalo sunce, ali je temperatura bila umerena, taman kako ja volim. Pored toga, pogled na zadnje dvorište veličine dobrih 6 ari, u kome su uz drugu vegetaciju rasla i tri drveta, prijao je mojim očima. Ništa čudno. Kada čovek odraste u gradu, srećan je ako umesto dvorišta ima terasu, sa koje se najčešće ne pruža pogled na nešto prirodno i zeleno, već na nešto sivo, betonsko. Iznad svega, svuda okolo se nalazilo mnogo ptica. A ja, za razliku od mnogih ljudi, ne padam ni na kuce ni na mace, ali ptice obožavam. Tako sam se prvo zainteresovao za jednu megpaj, koja je ležerno skakutala po dvorištu k’o da je njeno, povremeno kljucajući po travi. Valjda je ganjala insekte… Primetio sam i nekakve braonkaste ptice, ukrašene lepim žućkastim detaljima, kako se međusobno savatavaju po velikom eukaliptusu. Uskoro su na krov garaže sletele nekakve gugutke. Razlikovale su se od onih naših po tome što su im se na glavama nalazile kreste, dok je njihovo sivkasto perje imalo nekakav neočekivani, ružičasti preliv. Odmah zatim, primetih i jato rozela kako preleće nedaleko od mene. Jarke boje ovih ptica, delovale su mi nestvarno. Nedugo posle toga, naišao je i jedan kakadu, koji je pri svom niskom preletu iznad dvorišta kreštao iz sve snage, gotovo mi probivši bubne opne. Vid’ letećeg magarca u obliku papagaja! Ne njači mi iznad glave nakazo, progunđah…

Taman sam završavao kafu, kada sam začuo nekakav metalni zvuk. Dopirao je iz pravca kapije, odmah levo iza ćoška, u odnosu na mesto gde sam sedeo. Nekoliko sekundi kasnije, čuo se i udarac lanca o beton, pa otvaranje kapije. Kako ne pripadam grupi onih ljudi koje u takvoj situaciji odmah spopadne panika, nastavio sam da mirno sedim na verandi, ljubopitljivo očekujući da vidim ko će se pojaviti. Kroz nekoliko sekundi, u mom vidnom polju se našla bucmasta, oniža plavuša, koja se kretala direktno ka garaži. Ja sam joj se našao na desnoj strani, ali, kako je gledala pravo ispred sebe, nije me primetila. Kada je stigla do vrata garaže, plavuša ih je otvorila i ušla unutra. Tada sam ipak morao da ustanem i vidim o čemu se radi. Zatekao sam je kako ronda po frižideru, koji se nalazi blizu ulaza u garažu. I dalje me nije primećivala, tako da se malo trgla kada sam je, uljudnim i mirnim tonom, upitao šta tu radi. Zbunjeno mi je rekla da je tražila koka kolu, ili barem neko drugo gazirano piće. Da, to je baš lepo, ali zašto to čini u mojoj garaži, nastavih ja uporno. Ona se na to nasmejala, konstatujući da ja mora da sam Srdžn. Da, ja sam Srdžn. Odlično, ona je Ana i došla je da vidi svoju staru drugaricu Sonzi. A tražiš Sonzi? A, pa odlično, što odmah nisi rekla, taman joj je vreme da ustaje.

Otišao sam do spavaće sobe, da probudim Sonzi. Ona ipak nije želela da ode pred Anu neumivena. Eh, žene… Ja sam sa mojim ortacima ne jednom sedeo neumiven i u gaćama, ako su mi banuli u nezgodnom trenutku. A i obrnuto, ako sam ja nekome od njih banuo i probudio ga. Kod žena je to drugačije. Razumem što ne sede u gaćama jedna pred drugom, naročito u mom prisustvu, ali to što neophodno moraju da se umiju i nameste frizuru pre nego što izađu pred drugaricu… Kako god…

Vratio sam se na verandu da bih Ani pravio društvo dok se Sonzi ne sredi i ona me je ubrzo pitala da li možda imamo koka kole u kuhinjskom frižideru. Ima. Otprilike u tom trenutku se i Sonja pojavila na verandi, tako da sam ja otišao do kuhinje da Ani sipnem žarko željenu koka kolu, a Sonji donesem unapred skuvanu kafu. Odlično, nije mi bilo neophodno da gledam žene kako se grle, ljube i pište od sreće što se ponovo vide. Samo nek’ one  uživaju. U međuvremenu, ja sam razmatrao događaj koji se upravo zbio. Čak ni u Srbiji, među mojim ortacima, nije baš bilo uobičajeno da se nekome nenajavljeno provaljuje u gajbu, koliko god ljudi bili međusobno bliski. U stvari, možda i jeste među nekim drugim ljudima, ali ne među onima sa kojima sam se ja družio. Ipak, nisam zamerao Ani, naprotiv. Dopadala mi se neposrednost i u tom trenutku sam se (uzaludno) ponadao da su doze bliskosti, neophodne za ovako slobodno ponašanje, uobičajene u Australiji.

(Nastavak i idućem broju)