[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]P[/dropcap]rva dva meseca u Australiji, protekla su neverovatno brzo. Iako je pune tri nedelje vreme bilo pasije jer kiša nije prestala da pada – mnogi lokalci su mi se kasnije zaklinjali da je to nešto nezapamćeno za Kanberu – u tom periodu je mnogo toga ispunjavalo moje dane. Za početak, uređivanje životnog prostora. Sonja je još od onog prvog jutra, nasuprot mom neskrivenom negodovanju, konstantno pronalazila nešto novo što treba počistiti, izribati, oprati, srediti, urediti, premestiti ili izbaciti iz kuće. I kako se ženska i muška ideja o kršu i neredu ni približno ne poklapaju, ja sam joj u tome pomagao mrzovoljno i u skromnom obimu, usput naučivši da koristim kosilicu za travu. Taj posao mi se svideo.

Srećom, preuređivanje nije trajalo dugo, a i džet leg je popustio nakon par dana. Tada smo krenuli u obilazak grada. Moja prva impresija se odnosila na urbanističko uređenje Kanbere. Ono se, najkraće rečeno, može opisati rečima ,,oživotvorena pastorala“! Kanbera – to su unajveće lepe i prostrane kuće, bašte, cveće, velike površine pod javnim zelenim površinama, tereni za kriket, ragbi, fudbal i golf. Mesto na kome su voda, vazduh i životna sredina nestvarno čisti, gde se na svakom koraku naleće na papagaje, megpajs i druge ptice. To je grad u kome je nekim čudom, očuvana netaknuta, predurbana priroda mesta na kome je sagrađen. Tu sve buja od života i lako se stiče osećaj prostranstva. Iznad svega, u Kanberi čovek zaista ima utisak da može da diše i to baš da diše – mirno i punim plućima!

Moj drugi utisak, odnosio se na organizaciju života u novom prebivalištu. Tu, u prestonici Australije, koja je prostorno nadmašivala površinu gradskih opština Beograda, mada je bila bar četvorostruko ređe naseljena od srpske prestonice, život se odvijao oko lokalnih potrošačkih centara. Ne računajući majušni dauntaun, šoping centri su ovde jedina mesta gde se može zateći veći broj ljudi na istom mestu. To se primarno odnosi na molove, ali i na supermarkete. Sa druge strane, na ulicama predgrađa su prolaznici sasvim proređeni, posebno posle 6 popodne kada ulice postaju bukvalno puste. To mi se i nije baš previše svidelo, jer  je protivrečilo mojim navikama, shvatanjima i dotadašnjem načinu života. Ali opet, ne mogu reći ni da sam ostao sasvim imun na zamke života u klasičnom potrošačkom društvu. Zaprepastilo me je to koliko kvalitetna garderoba može biti jeftina, kao i to do koje mere kvalitetna hrana može biti skupa. A ipak, upecao sam se upravo na hranu, čiji izbor je daleko nadmašivao ono što mi se nalazilo na raspolaganju u Beogradu. Sveža morska riba i morski plodovi, voće i povrće koje mi ranije nije bilo dostupno… Da, zaista sam se upecao, do te mere da sam uskoro počeo da kuvam, prvi put u životu, i to samoinicijativno.

Ipak, period tokom koga je Sonja bila u prilici da izigrava mog turističkog vodiča, brzo je istekao. Naime, odmah nakon što sam ja dobio vizu, Sonja se čula sa svojom bivšom menadžerkom i dobrom prijateljicom Sanjom, takođe poreklom sa prostora bivše SFRJ. I pre nego što smo napustili Beograd, Sanja je završila posao povodom Sonjinog ponovnog zaposlenja na njenom starom poslu, u okviru javne službe pri lokalnoj vlasti. Na taj način, nepune dve nedlje pošto smo stigli, moja supruga je već počela da zarađuje. Zapad… Za razliku od Srbije, odugovlačenje nije poželjno i ja to poštujem.

Ipak, Sonjino zaposlenje nas nije sprečilo da se za ta prva dva meseca, intenzivno sastajemo sa brojnim ljudima koji su se tokom perioda od preko 25 godina provedenih u Australiji, zadržali u životu moje supruge. A bilo ih je… Tako, upoznao sam tri generacije Paleževića, koji su Sonju gledali kao deo porodice. Za uskrs su nam došle i dve generacije Jovanovića iz Melburna. Oni su takođe Sonju smatrali porodicom. Kroz dva meseca su stigli i Vujčići. Njima je Sonja bila kuma na venčanju koje se odigralo ranije tokom godine, tako da sam ih već znao iz Beograda. Preko njih sam upoznao Zorana koga smo od tada često viđali, a sastali smo se i sa Prokopenkovima iz Sidneja, porodicom istog onog Ženje, odanog prijatelja koji nas je dočekao na aerodromu.

Međutim, Sonja  je bila bliska i sa mnogim nesrbima. Tako upoznah tri generacije Janakakijevih, kao i Goundenove – tj. porodice Eleni i Debre, one dve divne lujke koje su nas dovezle iz Sidneja. I Elenina porodica je svojatala moju suprugu, pa smo tako nas dvoje, na godišnjem okupljanju proširene familije Janakaki, bili jedini koji ni sa kim od prisutnih nisu u srodstvu. Sledili su susreti sa Stjuartom i Anom, Brajanom i Heder, Primrouzovima, Gordon-Kukovim, Ejmi i njenim sedmogodišnjim sinom Itanom. A bilo je još dosta onih koje sam upoznao i koji su prema Sonji, samim tim i prema meni, pokazali blagonaklonost.

I upravo svi ti ljudi – od mnogobrojnih snažnih utisaka, stečenih tokom prvog perioda mog boravka u Australiji – za mene predstavljaju onaj utisak najjači od svih. Ali ne oni sami po sebi, već u kontekstu broja bliskih i privrženih prijatelja, koje je moja draga Sonja uspela da prikupi tokom dve i po decenije života u Australiji. Kada sam se uživo uverio u njihov odnos prema njoj, kada sam video kako je tretiraju i kako su primili mene… Konačno mi se sklopila i poslednja od krucijalnih kockica, potrebnih kako bih stvorio kompletnu sliku o svojoj supruzi. Znao sam da osoba koja nije pouzdan i dobar prijatelj, prosto ne bi mogla da okupi toliki broj ljudi oko sebe. Čak bih ustvrdio – od reda dobrih ljudi. Zbog toga sam se osećao veoma dobro i čak nekako posebno, a moja ljubav prema ženi koju sam odabrao i koja me je odabrala za životnog saputnika, postala je veća nego ikada.

He… Trebalo je da dođem u Australiju, kako bih u potpunosti upoznao svou suprugu. Šta je život…