[dropcap font=“0″]P[/dropcap]ošto smo završili noćnu šetnju jednim od opskurnijih delova Sidneja – mada to ne kažem u negativnom kontekstu, jer sam liberalnih shvatanja i ne smeta mi baš ništa što direktno ne ugrožava neki moj interes – i odlučili da se vratimo u hotelsku sobu, ja i dalje nisam mogao da zaspim. Obzirom da već skoro 20 godina povremeno patim od insomnije, činjenica da nisam oka sklopio preko 30 sati, u mom slučaju i nije imala neku naročitu težinu. Da i ne pričam o tome da je u Sidneju možda i bilo pola tri ujutru, ali je moj organizam u tom trenutku i dalje nepokolebljivo smatrao da je pola 7 popodne. Ostalo mi je da se prevrćem po krevetu, sa glavom punom isprekidanih misli, usput zavideći Sonji koja je zaspala valjda i pre nego što je stavila glavu na jastuk. Srećom te žene ipak ređe i manje hrču od muškaraca, jer da je drugačije, ne bi se ni meni omaklo da ipak uspem da zaspim u nekom trenutku. Istina, nemam pojma kada se to dogodilo, ali, kako se ipak sećam da me je Sonja ujutru budila – po njenim rečima i celih 10 minuta, ali ja joj ne verujem – jer je trebalo napustiti hotelsku sobu, mora da sam ipak spavao. Mada opet, i to sasvim nedovoljno, obzirom na nivo muke koja me je pratila pri ustajanju, umivanju i posmatranju Sonje kako pakuje ono malo stvari, koje su se nalazile van kofera. Srećom, sve je trajalo kratko i uskoro smo bili spremni da izađemo. Napolju se nalazio Sidnej, tog dana predstavljen u punom sjaju.
Kažem „u punom sjaju“, jer nas je dočekao prelep, vedar dan, sa temperaturomod 24 stepena. Neposredno okruženje hotela, što prethodne noći nisam mogao da vidim tako dobro, delovalo je prelepo. Ništa čudno, nalazili smo se na teritoriji „Elizabeth Bay“, kvarta u istočnom, dakle obalnom i skupom delu Sidneja. Svidelo mi se što jeznačajan procenat kuća u tom kvartu sazidan od crvene cigle, u stilu koji nosi prepoznatljivi pečat britanske arhitekture. Sasvim logično… Jedino je vegetacija, rasuta po dvorištima pomenutih kuća, ukazivala na klimu veoma različitu od one britanske. Ipak, osnovni motiv mog prvog utiska su bili ljudi. Vidno dobro raspoloženi u – za moje pojmove – neuobičajeno velikom procentu, većina je imala osmehe na licima. To mi se tako svidelo! Preciznije, trebalo mi je. Trebalo mi je zbog toga što optimista u meni mora barem s vremena na vreme da oseti nalet nade, jer bez toga moje biće vremenom počinje da vene. Ovde se govori i o istom onom optimisti, bez čijeg uticaja nikada ne bih ni razmotrio mogućnost da u četrdesetoj ustanem sa svoje udobne advokatske fotelje i krenem u novi život, u kome ću morati sve iz početka.
Opet smo šetali, ali smo ubrzonaišli na jedan pab, koji me je neverovatno podsećao na ona mesta sa otvorenim šankovima, na kakva se može naleteti po grčkim ostrvima. Iz paba je dopirala dobra muzika, četiri lepe klinke su upravo služile doručak i bez mnogo dvoumljenja, odlučili smo da tu sednemo. Kako nisam jeo već preko 12 sati, naručio sam omlet sa pečurkama za 20$, očekujući dobar, da ne kažem obilan doručak. Međutim, dobio sam kajganu sa 2 umućena jajeta i daj bože 2 iseckane pečurke, uz nešto salate, malo hleba i još manje putera. 20$? Za ovo??? Pa kod Ivana u Bizaru – finom mestu u samom centru Beograda – za 300 kinti (nepunih 4 dolara) dobiješ triput bolji omlet, pa još i vrhunski espreso preko toga! Rekao sam da su prokleti lopovi i da je sve to jedan veliki skandal, na šta se Sonja smejala do suza, podsećajući me kako mi je oduvek govorila da „u onoj zemlji“ porcije nisu kao u Srbiji. U redu, ne moraju da budu kao u Srbiji, ali ovo je besramno!
Ipak, ne dozvolih da mi opisani incident pokvari raspoloženje. Uskoro je zvala i Keli. Pre udaje za džejsona, povodom koje sepreselila iz Kanbere u Sidnej, ona i Sonja su radile zajedno i tako postale prijateljice, mada možda ne baš najbolje. Keli je saznala preko Fejsbuka (a kako drugačije) da se Sonja vraća „Donjn Under“, sve sa novim mužem. Znajući da idemo u Kanberu i da ćemo zato neizostavno putovati preko Sidneja, zakazala nam je viđanje još dok smo bili u Beogradu. Kada smo stigli, nju nije mrzelo da putuje skoro sat i po – na sasvim drugi kraj najveće i najzakrčenije kontinentalne metropole, u odnosu na onaj gde je živela – kako bi se sa nama sastala. Na taj način, imali smo još dosta vremena, pa smo na Sonjino insistiranje naručili još po kafu, koju je ona platila jer ja nisam želeo da znam koliko košta. Nakon toga smo krenuli ka obali, tj. prema „Cruising Yacht Club of Australia“, mestu gde je trebalo da se sastanemo sa ono dvoje.
U međuvremenu, pažnju su mi privukli ibisi, ptice poprilično obespokojavajućeg izgleda, koje su u egipatskoj mitologiji predstavljale simbol smrti. Zatim smo, šetajući uz obalu, naišli na prostranu, zelenu površinu, sa uredno podšišanom travom. Tu sam video još jednu od onih scena, na kakve moje oči nisu navikle. Naime, na zelenoj površini se nalazio dvocifren broj ćebadi, na kojima su ljudi u sred grada, uživali u pikniku. I dalje u okviru pomenute zelene površine, a pred samo odredište, naišli smo na jedan veliki šank, umesno smešten na sred nekakvog malenog platoa. Oko šanka su bili postavljeni jeftini stolovi i stolice. Nije bilo ni suncobrana i mesto je delovalo dosta improvizovano, ali nam je bilo zgodno tu da sednemo. Ja i inače nemam ništa protiv takvih mesta, a i muzika je opet bila po našem ukusu.
Nakon 15 minuta i na pola ajs kafe, zvali su Keli i džejson. Stigli su ranije nego što su predvideli, imali mnogo sreće sa parkingom i nije nam preostalo ništa drugo, do da se odmah pokrenemo. Taman što smo ustali, Sonja je zastala, zagledavši se u mene. Zatim mi je saopštila kako mi je lice primetno pocrvenelo. Ležerno sam joj odgovorio kako je to nemoguće na temperaturi od 24 stepena, tada još ne znajući da je ova konstatacija – inače tačna kada se odnosi na evropsko sunce – sasvim besmislena kada se odnosi na australijsko sunce. Sonja je samo izvadila ogledalo i pružila mi ga. Zgranuo sam se. No… [ta je tu je. Upravo je trebalo da se upoznam sa prvim „pravim“ Ozijima i bio sam čvrsto rešen da ostavim dobar utisak, time odbranivši barem delić časti moje oklevetanezemlje.
Taman to morao da radim i crven u licu…
*Napomena: Vog – na engleskom Wog – je australijski, često i pogrdan izraz za stranca tj. doseljenika u Australiju
(Nastavak u idućem broju)
