[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]Z[/dropcap]aista sam uživao tokom prva dva meseca u Australiji. Upoznao sam značajan broj ljudi, kako naših, tako i raznih drugih. Video sam jednu zemlju, sasvim drugačiju u odnosu na sve na šta sam prethodno u životu navikao i ta zemlja mi se svidela. Preciznije rečeno, pored toga što sam upoznao prestonicu, dva vikenda smo proveli na ekskurzijama po Sidneju, oba puta smešteni po lepim hotelima. Harbor bridž i Darling harbor su na mene ostavili daleko jači utisak nego Sidnejska opera. Iskoristivši prvi praznik, otišli smo i do Melburna, gde smo proveli nedelju dana kod Jovanovića. Već tada sam shvatio da je Melburn grad po mojoj meri. Sve u svemu, tokom svakog od pomenutih putovanja, uživao sam ništa manje od bilo kog turiste koji dođe u posetu dalekoj i lepoj zemlji.
U međuvremenu, bavili smo se nekim osnovnim stvarima. Da mi je neko ranije rekao koliko ,,osnovne stvari“ mogu da uzmu vremena i energije, ne bih mu verovao. Konkretnije… Da bih koristio vozačku dozvolu iz Srbije, morao sam da je prevedem kod ovlašćenog prevodioca. Za lokalnu, bilo je potrebno odvozati minimum šest časova sa instruktorom, prethodno položivši testove. Zdravstvena kartica je dobijena najlakše, a ja sam se, i dalje ni izbliza ne shvatajući kako stvari funkcionišu u Australiji, čudio što Sonja insistira da što pre otvorim račun i izvadim platnu karticu. Ni uzimanje post pejd paketa za mobilni telefon, nije bilo jednostavno. Nemam posao? Nemam ni kreditnu istoriju i rejting? Onda nema ništa ni od post pejd paketa, pa je na kraju, Sonja uzela dva na svoje ime. Nakon toga smo prešli na poreze, pa sam tako dobio poresku procenu i popunio zahtev za povraćaj poreza. Prethodno sam se bunio zbog ,,bacanja“ 200 $ na moje poreske papire, jer od kada sam napustio Beograd, nisam radio ni sata, nisam nikakav porez platio, pa nikakav porez nisam mogao ni dobiti nazad. Ali, Sonja je istrajavala. Moraš da budeš deo sistema, uporno mi je govorila. Drugačije, ovde ne može da se funkcioniše… Konačno, bavili smo se i prevođenjem mojih diploma sa osnovnih i master studija, te rešenja o mom upisu u Advokatsku komoru Srbije. Tu uslugu je pridošlicama poput mene, besplatno pružao lokalni Institut za tehnologiju. Na kraju, sve ove zapetljancije su mi koristile, jer sam kroz njih prvi put uspeo da sagledam sistem koji ovde vlada.
Ipak, postojalo je i nešto što je kvarilo moje dobro raspoloženje. U pitanju je bila, da tako kažem, moja profesionalna situacija. Bio sam svestan da će, kada završim sa svim dokumentima, doći vreme da se traži posao. To me je obespokojavalo, iz više razloga. Za početak, zbog toga što su svi govorili o nekakvoj nadolazećoj recisiji. Sa nekoliko strana sam čuo rečenicu da ,,više nije bitno šta znaš već koga znaš“. Pa čak i da je drugačije, pravničke kvalifikacije iz Srbije u Australiji ne znače ništa. Sa druge strane, ja praktično ništa drugo i ne znam da radim, a majstorisanju nikako nisam vičan. Kada bih i probao, uspeo bih samo u jednom – da se povredim. Povodom toga uopšte nije bilo sumnje. I kako mi je izbor bio sužen, znao sam da moram pokušati na sve načine.
U tom smislu, prvo sam otišao u crkvu, ne bi li se povezao sa srpskom zajednicom. To sam ionako želeo da uradim, nezavisno od bilo kakvih pragmatičnih razloga, ali, nakon što sam se upoznao sa lokalnim Srbima, od njih sam čuo istu priču koju sam čuo i ranije. Važni su kontakti, došao si u najgorem mogućem trenutku… Jedan od momaka mi je čak zaželeo sreću u traženju posla, na način kojim je jasno sugerisao nevericu da ću uspeti u tom poduhvatu. Kontakti… Pa zar mi vi kao zemljaci niste kontakti? Eh, mi Srbi… Verujem ja da niko od ljudi koje sam upoznao nije mogao da mi pomogne. Najverovatnije i nije… Ali opet… Da sam Grk ili npr. Jevrejin, siguran sam da bih se nalazio u mnogo povoljnijoj poziciji jer za razliku od nas, pripadnici pomenutih nacija imaju kulturu vođenja računa o bližnjima. No dobro, nisam se ničemu ni nadao i na kraju sam ipak bio zadovoljan što sam upoznao naše. Sa druge strane, nastavio sam da radim na nalaženju posla.
Na predlog jedne neobavešetne lokalne advokatice, prijateljice prijatelja, krenuo sam da šaljem rezime advokatskim kancelarijama, izražavajući interes za pozicije na kojima bih radio kao paraligal. I kako sam to činio dobre tri nedelje, obeshrabrilo me je što nisam dobio ni jedan odgovor. Takva situacija, podsetila me je na psihodeličnu ideju o traženju posla u Srbiji, bez da se prethodno ima jaka veza, a onda sam saznao da mi za zvanje kojem sam se nadao, treba zavešen jednogodišnji kurs. Godinu dana učenja je bilo više nego što sam mogao da priuštim i zbog toga sam se odlučio da pokušam sa nečim drugim.
Tako sam krenuo na kurs za obezbeđenje. Ovo se činilo kao idealna solucija za moju situaciju, jer taj kurs traje svega nedelju dana, a posao radnika obezbeđenja u principu nije težak. Kada sam dobio sertifikat, sa entuzijazmom sam poslao rezime svim kompanijama koje rade u Kanberi. I opet, nije bilo odgovora. U međuvremenu, jedan prijatelj sa kojim smo se videli me je – pošto je čuo u kom se pravcu zaputilo moje profesionalno opredeljenje – pitao da li znam nekoga u tom poslu. Kada sam mu rekao da ne znam, pitao me je da li imam neko lokalno iskustvo. Nemam ni to… On se samo nasmejao, upitavši me dalje kako mislim da dobijem posao, ako nemam ni kontakte ni lokalno iskustvo. Opet ti kontakti…
Ipak, nisam imao nameru da dozvolim da moralno klonem. To je bilo pitanje ponosa. Pored toga, iako mi nije uspevalo da nađem posao, svakim danom mi je bivala sve jasnija sredina u koju sam došao. Shvatio sam da ovde čovek zaista može da dosegne veoma visoko, ako ima dobru ideju i spreman je da se bavi privatnim biznisom. Nema kriminalaca koji bi uveli reket ,,suviše uspešnim“ vlasnicima biznisa. Ni državne strukture to ne rade, a pravila se znaju unapred. Sve to mi je ulivalo poverenje da ću uspeti u ovoj zemlji. I u redu… Možda neće biti lako zaraditi početni novac, ali doći će već neki posao, pa će moći i da se uštedi. Sa druge strane, jednom kada dobijem stalni boravak, moći ću da uzmem i biznis kredit. A onda, onda će već najvažnija biti glava, tj. sposobnost da se precizno sagleda tržište i na osnovu toga odluči u šta investirati. Pre toga, samo je potrebno biti strpljiv!