Slaviša Pavlović
Lepo je dobiti nagradu. To znači da se vaš rad ceni i poštuje, pokazuje da se na trud, zalaganje i predanost nekoj ideji ili cilju obraća pažnja u društvu i priznaje doprinos opštem dobru, koje je za svakog pojedinca značajno. Mark Tven je rekao da je bolje zaslužiti nagradu, a ne dobiti je, nego je dobiti, a ne zaslužiti je. Slažem se sa njim, iako sam siguran, da u moru dodeljenih nagrada u Srbiji, u protekle dve decenije, mnogi nagrađivani autori, iz različitih oblasti, nisu baš oduševljeni ovim Tvenovim zapažanjem.
Nedavno je dodeljena nagrada ”Zlatni beočug”, u više oblasti iz kulture i medija, među kojima je laureat i Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink. Kada je jedan od ranijih dobitnika, slikar Veljko Mihajlović, saznao da je Mitrović dobitnik, vratio je svoju nagradu, dobijenu davne 1999. godine sa sledećim obrazloženjem:
”S velikom nevericom sam primio vest da je jedan od ovogodišnjih dobitnika “najvišeg godišnjeg priznanja za trajni doprinos kulturi grada Beograda” najveći promoter nekulture i kiča, takozvani menaxer “elektronskih medija.”
Iskren da budem, mislim da ova nagrada Mitroviću nije ni potrebna, čak ne verujem ni da se nešto posebno obradovao, jer je on, pretpostavljam, u nekom potpuno drugom svetu. Njega to ne interesuje, jer da ga interesuje, siguran sam da se ne bi bavio rijaliti programima i instant serijama. Da je želeo da ostavi “trajni doprinos u kulturi”, ili ako to poželi, mislim da će sigurno uspeti u tome, jer poseduje ogromne resurse, počev od novca, do medija. Ali, ovde nije problem Mitrović, koga zbog toga mnogi napadaju, kao da je on sam sebi dodelio priznanje. Ovde je problem u žiriju, koji kao i svaki drugi srpski žiri, igra linijom manjeg otpora, često zbog neznanja, neretko da se zaštiti od kritike, a najčešće zbog sve popularnijeg sporta u Srbiji koje se naziva poltronstvo.
Imam utisak, da gotovo ne postoji nijedna nagrada koja, na neki način, nije okaljana ili obesmišljena, osim možda za sportistu godine, gde se razultati stečeni na takmičenjima ne mogu osporiti.
No, da se vratim na “Beočug.” Član žirija, Živorad Ajdačić, bar po natpisima i izjavama proteklih dana, bio je najglasniji da se Mitrović nagradi, jer je “svojim donacijama umnogome pomogao opstanku institucije koja dodeljuje nagradu.”
Dakle, pametnom dosta. Dragi čitaoci, ako želite da dobijete neku nagradu, dovoljno je samo da finansijski pomognete opstanak institucija koje dodeljuju iste, što dalje implicira da je ovde postalo sve na prodaju – i čast i duša, a da se isto tako sve i kupuje, počev od diploma, pa verovatno i do statusa u društvu.
Međutim, hajde da sagledamo malo lik i delo najistaknutijeg pobornika da Mitrović bude nagrađen. Živorad Ajdačić je nedavno, naočigled svih normalnih ljudi, napravio spisak nepatriotskih filmova, odnosno onih koji skrnave srpsku kulturu. Mnogi od tih filmova ni meni se ne dopadaju, mada mi se isto tako ne dopada Tolstojev Rat i mir, ali nikako nemam prava niti tu drskost da tražim njegovu zabranu ili da apelujem ljude da ne čitaju, jer je sloboda u izboru svakog pojedinca, a možda jednostavno nisam dovoljno pametan da shvatim Tolstoja.
Ali, valjda Ajdačić drugačije misli – ako on ne razume, ili se njemu ne dopada, onda to nije dobro, kao da je on procenitelj vrednosti kulture, što je opet, na neki način i tačno, jer sedi u žiriju koji procenjuje i dodeljuje nagrade za trajni doprinos kulturi.
Nažalost, ovde nije problem ni već pomenuti član žirija, niti nagrađeni, daleko bilo, nego su problem svi oni raniji dobitnici ovog priznanja, koje nažalost više nije priznanje. Jer da su oni krenuli stopama svog kolege Mihajlovića, u budućnosti bi članovi žirija verovatno drugačije birali pobednike, svesni da kulturna elita, svojim narednim postupcima, može baciti senku na svaku nagradu.
Ovako, pojedinac je ponovo bio iznad naroda, dokazao je i pokazao da je “Beočug” bezvredan, a raniji laureati će istu bezvrednu nagradu čuvati, iako su svojim nečinjenjem sami sebi umanjili vrednost. Ovaj tekst pišem ujedno i kao znak podrške hrabrom čoveku, koji je učinio samo ono što mu savest nalaže kao umetniku, i koji je, Tvenovu rečenicu, sa početka ovog teksta, shvatio i primenio onako kako treba, pa tako pokazao da je vredniji nagrade.
Možda sve ovo deluje kao metastaza propadanja društva i kulture, možda je porazna činjenica da će se još dva dana govoriti o besmislenoj nagradi, koju će nastaviti da dodeljuju narednih godina, ali meni daje nadu, da ćemo jednom, složno krenuti putem nekog pojedinca, poput Veljka Mihajlovića.
Neko je prvi morao da počne. Ja se nadam i verujem u lančanu reakciju.
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs
