Piše: Slaviša Pavlović

Naša susedna i bratska Crna Gora odlučila je da skloni spomen ploču srpskim vojnicima koji su oslobodili Budvu 1918. godine. Uz obrazloženje da to nije istorijska činjenica, odnosno da je apsolutno netačno da su srpski vojnici oslobodili Budvu, gomila neznalica odlučila je da pronađe način da se sve što ima predznak srpski ukloni iz Crne Gore.
Nema potrebe da objašnjavam da Austrougarski vojnici nisu napustili Budvu samostalno, niti da je vladar Crne Gore kralj Nikola Petrović, na početku rata govorio „Mi Srbi…“ nego me interesuje kako će novostvorena država, u kojoj se stanovništvo deli na Srbe i Crnogorce (od kojih su većina Albanci) izgraditi svoju novostvorenu kulturu. Jer, ako ubijaju sve što ima predznak „srpski“ interesuje me kako će se obračunati sa Njegošem. Nije li veliki vladika jedan od najvećih, ako ne i najveći srpski pesnik? Nije li on crnogorski vladika koji se toliko dičio srpstvom? Kako će njega da uklone? Da li će se naša bratska Crna Gora, srednjovekovna Sparta i ponos srpstva, naročito tokom borbe protiv Turaka, odreći svog velikana, samo da bi se otrgli iz zagrljaja ne samo Srbije, nego i srpstva, koje im toliko smeta.
Ali, kad pogledamo političke prilike, naš sused, Crna Gora, od trenutka odvajanja, po prvi put u istoriji, bila je na drugoj strani. Iako su željni da što pre uđu u NATO pakt, ali im nešto ne ide, crnogorski vlastodržci su priznali Kosovo, isto ono koje su njihovi đedovi, a naši dedovi zajedno oslobađali. Ja znam zašto su naši ginuli, a znaju li oni zbog čega su njihovi? Da bi ih se potomci odrekli? Ili bolje rečeno, ginuli su ni zbog čega. Na sreću, u Crnoj Gori postoji veliki broj ljudi koji se nisu odrekli svojih korena, svoje kulture, tako da će, pre ili kasnije, Njegošev oreol, još više zablistati nad srpskom Spartom, ali nažalost mislim da će se oreol zasijati kada Albanci, sadašnji saveznici novocrnogoraca, budu želeli svoj deo, jer su podržali odvajanje od Srbije. Tada će se setiti i predaka i porekla i njihovih dela. Neće valjda biti kasno.
Sa druge strane, ma koliko često bio kritičan prema vlasti, moram da iskažem zadovoljstvo zajedničkom sednicom Vlade Srbije i Vlade Republike Srpske. Dve države, meni jednako drage, jer u sebi nosi isti onaj arhetip, koji blista i nad Crnom Gorom, iako ga mnogi osporavaju, i pored mnogih problema, dugova prema EU, uspevaju, bar na momente da pokažu dozu dostojanstva i pozitivne drskosti koja je krasila i činila jedan mali, ali hrabar narod kroz vekove.
Iskren da budem, ranije nisam verovao u priču da su Srbi trn u oku drugima, naročito velikim i snažnijim nacijama, ali u poslednje vreme, sagledavajući kulturne aspekte, zaista mislim da smo neverovatni, bar kada su želje u pitanju. Ako sagledamo Balkan, svi osim Grka razumeju ili govore srpskim jezikom. Ko je putovao i bio u Bugarskoj ili Makedoniji, lako je mogao da zaključi da se srpski tamo razume, dok ga mnogi i govore. O zapadnom delu Balkana ne treba ni govoriti…
Ako sagledamo koliko Srbi govore druge jezike, bar balkanskih naroda, shvatićemo da malo broj razume makedonski, dok o bugarskom ili grčkom opet ne treba ni govoriti.
Naš uticaj na druge narode mnogo je snažniji nego njihov uticaj kod nas, što naravno drugim, većim silama, može da znači kao dobar temelj za širenje, kolonizaciju ili čak posrbljavanje drugih naroda. Da smo ekonomski jaki, poput Engleske, mislim da bi priča sa početka 19. veka, o zajedničkoj državi, koju će vezivati ista crkva – pravoslavna, bila blizu ostvarenja. Ili bar bismo imali poštovanje od suseda, koji bi nas posmatrali drugačije.
Nažalost, i pored nepobedivog duha, koji je godinama stvarao srpsku kulturu, često smo sami svoje najveće vrednosti bacali pod noge drugima, samo da bi nas poštovali, a upravo odricanjem od svojih vrednosti gubili smo poštovanje. Dok god dan političari izmišljaju nove reči poput „Vazduplohov,“ dok god se država prema kulturi odnosi kao prema siročetu, postavljajući za ministra isfrustriranog člana žirija, večito ćemo biti na margini.
Država koja je trenutno, procentualno, po izvozu mozgova (kako to porazno zvuči) prva na svetu, očigledno da poseduje temelj da bude zaista ono što je bila u Srednjem veku. Ali, nažalost, zahvaljujući prvacima, koji decenijama pokušavaju da obezvrede vrednost, misleći da će tako njihova glupost biti ravna nečijoj pameti, ne pravimo korak dalje, iako toliko toga možemo da uradimo.
Siguran sam da srpska dijaspora poseduje najveće umove koji bi pomerili ovu zemlju sa mrtve tačke, ali niko neće ni da razgovara sa njima, a kamo li da ih pozove. Jednog dana, kada u skupštini, kao što rade neke pametne države, budemo imali bar pet predstavnika dijaspore, pa kada se čuje njihov glas, njihova iskustva i njihovi predlozi, siguran sam da će to biti put moderne Srbije, jer ne postaje se moderan kao član EU, nego zato što se izabere ono najbolje i najvrednije.