Piše: Slaviša Pavlović

U Srbiji postoji mnogo porodica bez ikakvog primanja. Kao i uvek, ovde je teško pronaći posao. Bilo je nekoliko slučajeva oduzimanja dece, jer im roditelji nisu omogućili osnovne životne uslove, usled nemaštine. Socijalna pomoć koju te porodice dobijaju, često nije dovoljna da zadovolji osnovne potrebe, pa je centar za socijalni rad decu poslao u hraniteljske porodice.

Hvala Bogu što postoje hranitelji? Da, hvala Bogu, međutim postoji jedna stvar koju smo, u želji da se što pre modernizujemo, preuzeli ne razmišljajući o posledicama. Naime, hraniteljske porodice mesečno dobijaju oko 40 000 dinara od države, zato što su preuzeli brigu o deci, dok porodice koje nemaju zaposlenih članova takvu ili bolje reći toliku pomoć mogu samo da sanjaju. Po toj logici, danas se mnogima isplati da postanu hranitelji, jer ta suma ne samo da može da doprinese kućnom budžetu, nego čak i da se bude u plusu, ma kako to grozno zvučalo. A neki drugi nesrećnici, koji nemaju posao, rizikuju da izgube decu, ali i da gledaju kako država nagrađuje hranitelje njihove dece, umesto da je njima istu sumu prebacila i tako jednu porodicu ostavila na okupu. Teoretičari zavere bi verovatno rekli da je ovakav sistem namerno ubijanje porodice, Srpstva ili tako nešto, ali unapred moram da kažem da nije. Kod nas postoji mnogo zakona, koji su pisali i donosili idioti, uglavnom željni dokazivanja i usklađivanja sa nekim EU zakonom, ali ti nepismeni političari, sa kupljenim diplomama ili poltronskim karakteristikama uopšte nisu razmišljali o ovakvim i sličnim pojavama, pa danas imamo veliki broj problema ove ili slične vrste. Da ne pominjem samohrane roditelje, sa malim primanjima, koji uvek dobijaju odgovor – da niko nije nadležan. Iako je država najavljivala i najavljuje nove zakone kojima će se rešiti ili bar poboljšati ovo pitanje, još uvek se ništa ne dešava.

Takođe, nedavno je glavna vest bila da su dvoje penzionera, staraca i nesrećnika umrli u svom stanu od gladi. Mislim da nijedan čovek, a kamo li onaj koji dočeka penziju, nije zaslužio ovako nesrećnu smrt. Nažalost, ova porodica je imala novca, ali su imali zdravstvene probleme, pa nisu mogli da napuste kuću. Međutim, za razliku od prethodnog slučaja, kada je država kriva, u ovom slučaju, zluradi komentari na račun države nisu imali potporu, bar po mom mišljenju. Jer, nemoguće je da jedna uređena država, a naročito ne Srbija, vodi računa o svakom pojedincu, i da u svakom trenutku zna šta mu treba. Ma koliko bilo teško, ali ovo je problem svesti – svesti komšija, svesti predsednika Kućnog saveta, koji kao i svaki drugi, obilazi komšije samo kada treba da prikupi novac za nešto ili uzme potpis za peticiju protiv nekoga ili nečega.

Da li smo se toliko otuđili jedni od drugih da nismo sposobni da primetimo najbliže oko nas? Da li su nas problemi toliko promenili da nemamo osećaj za okolinu?
Neke stvari ne može država da promeni, neke može, ali sami ih moramo inicirati, međutim danas se u Srbiji većina njih bavi ili Parovima, skaradnim rijalitijem, koji ima neverovatnu gledanost, ili usklađivanju sa zakonima EU, pa smo u tom usklađivanju počeli od kraja umesto od početka. Na primer, mnogi se bore za prava gej populacije, dok se niko ne bavi pravom čoveka na dostojan život. Šta je sa pravima dece na život sa biološkim roditeljima, pravima penzionera, koji su čitavog života radili i plaćali porez? Nisam šovinista, naprotiv, grozim se svake vrste šovinizma, ali kako stvari stoje, danas je Srbin, u Srbiji, na poslednjem mestu, samo da Evropu ne razljuti nepoštovanje ljudskih prava. Za Srbe ljudska prava izgleda ne važe. Đuti i trpi.

Da ne govorim da strani investitori imaju bolje uslove od domaćih, da je srpski seljak, ono najvrednije što imamo, na poslednjem mestu. On ne može da ukrade, da napravi malverzaciju, ne pita se, osim na izborima, a radi 12 sati dnevno, nadajući se kiši, moleći Boga da ga zaštiti od grada, jer država u mnogim delovima nema protivgradnu zaštitu ili nema rakete.

No vrhunac, koji je mene kao čoveka, iziritirao, jeste činjenica da se deca primaju u vrtić na osnovu žreba. Naime, u jednoj predškolskoj ustanovi, u Beogradu, s obzirom da nema dovoljno mesta za svu decu, čelnici vrtića su izvlačili iz bubnja imena dece koja će upisati vrtić, dok će druga, koja nisu imala sreću biti prepuštena snalažljivosti roditelja. Ovde ne osuđujem upravu vrtića, osim što nisu našli neko drugo rešenje umesto žreba, koji deluje nekako bedno, jadno, kockarski…

Ali, da li će neko, konačno, skapirati da budućnost Srbije čine mladi i deca. Zar treba izvlačenjem iz šešira da im darujemo šanse za bolju ili lošiju budućnost?
Da li će neko jednom dovesti investitore za vrtić? Ili je problem što nemaju pravo glasa, kao penzioneri, jer sam siguran da bi se onda, poput PUPS-a, i drugih penzionerskih kombi stranaka, svi borili za novi vrtić.

Nadam se da će oni, kad porastu, biti normalni, za razliku od nas i da nas neće izvlačiti iz šešira za penziju. A iako to urade, bolje nismo ni zaslužili ili bolje reći – tako smo ih naučili.