Piše: Slaviša Pavlović
Ni manjeg naroda ni više zlatnih medalja. Retko koja nacija tako malo ulaže u sport, retko gde se ne vrednuju uspesi koliko je to slučaj sa Srbijom, međutim kada naši sportisti pređu granicu, svet postaje mali. Ali, bukvalno. Toliko talenta i toliko snage u jednom narodu je, siguran sam, raritet. Tri zlatne medalje prošlog meseca, košarkašice su krunisale četvrtim zlatom i postale prve u Evropi.
Oduvek sam smatrao da se kroz sport može videti potencijal jednog naroda, koji se najbolje može primetiti u duhu i borbenosti sportista, kao i njihovoj kulturi ponašanja. Ti mladi ljudi, bilo da govorim o seniorima ili o mladim reprezentativcima, konačno, posle mnogo godina, uz sportsko ponašanje i neverovatno znanje, pokazuju i jednu, za mene iznenađujuću, dozu patriotizma. Ali, što je najbitnije, taj patriotizam je odraz svesti, zdrav, neagresivan, jednom rečju lep, a zarazan. Ako neko spase ovu zemlju, onda će to uspeti mladi ljudi, jer decenijama unazad, patriotizam je bio marketinški trik, zarad prikupljanja poena, kako sportista, tako i političara. Nekako danas, ma koliko na loše bilo, mladi ljudi svesno ili nesvesno, uzimaju stvar u svoje ruke, jer su valjda naučili da im niko drugi neće pomoći, niti će se nešto promeniti, ukoliko oni to ne urade. Za razliku od starijih generacija, osim kvaliteta i patriotizma, ono što je među njima svima jedinstveno jeste sloga.
Bilo bi lepo da u svim segmentima društva postoji ovakav način rada. Naravno, ako se uzme u obzir broj stanovnika ove male zemlje, potom ulaganje u sportiste, primetićemo da su naši šampioni najmanje plaćeni, što ma kako porazno zvučalo pokazuje izuzetnu nadarenosti jedne nacije.
No, kako je moguće da jedna tako talentovana nacija ne iskoristi svoj dar u drugim profesijama? Kako se kreativna energija ne usmeri na sve delove društva?
Naši sportisti, ma kako malo bili plaćeni, pritom mislim na ove koji žive u Srbiji, imaju primanja nešto veća primanja od ljudi koji se bave drugim normalnim profesijama, ne računajući politiku, jer je to najprofitabilnija grana u Srbiji. Samim tim, imaju mogućnost da se posvete karijeri i radu na sebi, oslobođeni od brige kako će preživeti sledećeg meseca, pa većina njih, hvala Bogu, u budućnosti preko granice napravi karijeru.
Sa istim entuzijazmom, mladi ljudi, srednjoškolci i oni fakultetski obrazovani ulaze u svet odraslih. Imaju jednaku želju poput sportista, da se ostvare, ali i da promene nešto, međutim, ubrzo njihov entuzijazam spada na nivo prosečnosti, kada shvate da se njihovo znanje, trud i želja ne nagrađuju po osnovnim principima poslovanja, nego se nagrađuje poltronstvo, klimanje glavom, potpuno odsustvo želje za kolegijalnošću i pravdom, kao i pripadnost određenoj političkoj opciji, koja je najbitnija, jer sama pripadnost označava plodno tlo za poltronstvo.
Zbog takvih uslova, mnogi naši klubovi ne donose zlatne medalje, nego isključivo reprezentacija, jer je to jedini način da pojedinac bude primećen od strane države.
I kojim putem ti mladi ljudi, puni entuzijazma da krenu? Ili putem stranke, gde se nikada ne mogu spustiti na takav poltronski nivo, poput nekih drugih neukih aktivista, koji su svesni da u svakoj drugoj situaciji ne mogu da se takmiče sa obrazovanim, pa će da urade bilo šta protivno čak i osnovnim ljudskim principima, samo da budu stepenik iznad školovanih i sposobnih. Drugi problem nije samo što za svoj posao neće biti adekvatno nagrađeni, nego što će njihovu inovaciju ili uspeh da pripišu njihovom šefu, koji je stranački poltron. A ako na to nadovežemo najveći trend u Srbiju – kupovinu diploma, onda možete shvatiti koliko je teško biti na početku. Jer, da budem jasniji, odsustvo diplome nije ništa loše, toliko je velikih i uspešnih ljudi bez diplome, ali oni poseduju znanje koje su primenili. Ovde je merilo znanja diploma, koja može da se kupi, pa ovi koji su je zaslužili znanjem izgube svaku volju za radom. Najbolji primer može se pronaći u tome da je doček zlatnih fudbalera sa Novog Zelanda obeležen skandalom, jer gradski menadžer nije dozvolio Savi Miloševiću i Mitru Mrkeli da se popnu na terasu sa fudbalerima, jer ima neke ranije sukobe sa njima, iako su oni deo tima koji se okitio zlatom.
Zbog svega navedenog, talenti koje Srbija ima, ne pokazuju se u Srbiji, pa nam je situacija teška. Ali, da ne budem mračan, dolaze nove generacije, sa zdravim patriotizmom, poput sportista, pa će valjda u budućnosti delegirati drugačije. Mladi sportisti su nam dali nadu.
Mada, ponekad i naši političari umeju da nas obraduju pozitivnim gestom, jer spomenik Gavrilu Principu u Beogradu, koji je otkriven na Vidovdan, deluje pozitivno, naročito u trenucima kada se hrabrost i istina ne cene mnogo
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
