Izlazim sa Flinders stanice i pogled odmah puca ka Trgu federacije. Lep prizor za rano jutro uvek ohrabri – za razliku od ostalih Gren slem turnira koji su smešteni na periferiji gradova, Australijan opena nadomak je centra.

Nije Trg ništa posebno na prvi pogled – stepenište, nekoliko kafića i štandova, pogled na katedralu. Ipak, odaje energiju redovnog gradskog sastajališta i mesta na kojem se održavaju skupovi svakojakih vrsta, od neformalnih druženja do protesta. Prošle godine, recimo, upao sam usred demonstracija Aboridžina.

Zeleno svetlo na semaforu traje vrlo kratko (semafor Juseina Bolta, što reče moj drugar), valjda kao osveta za tog neizostavnog jednog u svakoj turi koji ima potrebu da sve vreme drnda ono dugme kojim semaforu stavlja do znanja da smo tu.

Prelazim ulicu, u pozadini ostaju oblakoderi, i skladna, oker boje zgrada sa kupolom. To je Flinders stanica, možda ste je videli na vestima jer su neki razumni ljudi dvaput u protekle dve godine baš u njenoj okolini rešili da automobilima ulete među pešake.

Ta opasnost je prošla i polako, ali sigurno ulazim u svet Australijan opena. Sada već kao deo gomile, prelazim tih kilometar po betonsko-peščanoj podlozi koja vodi do ulaska u Melburn park. Turisti zastaju, fotografišu se kraj znaka koji pokazuje koliko je kilometara odatle do sva četiri Gren slem turnira, čeka se red i za fotkanje ispred džinovskog AO logoa (slova su od stakla i napunjena lopticama), deca veselo viču na ringišpilu, a KIA je kao sponzor turnira napravila i kocke sa “trivia“ pitanjima. Ako niste znali, izvesni Novak Đoković šestostruki je šampion.

Topli dah leta sve čini opuštenijima, a pogledam li desno, ugledaću mirni tok reke Jare i obavezno neku sportsku aktivnost na vodi i dobar provod. Malo podseća na Savu, osim što je čisto.

Koračam i sa razglasa se već polako čuju uputstva za gledaoce, ljubazne devojke nude kremu za sunčanje, a ljudi su uglavnom nasmejani. “Dušo, divno izgledaš“, rekla je jedna starija žena i malo postidela jednu od devojaka. “Hvala vam mnogo“. “Divna“, ponovila je žena dok je odlazila.

Bližim se ulazu, dobijam “cheers, mate“ posle očitanog bar-koda i čeka me uzbrdica kojoj se radujem – treba koliko-toliko ostati u formi uz toliko vremena provedenog pred računarom. Dolazim na vrh, a zna se, “ko na brdu, ak’ i malo stoji…“ Na tom kolažu sastavljenom od teniskih terena zastanem pet-deset sekundi, čuju se već poznati zvukovi loptice i stenjanja pri udarcima.

Sa leve strane su manji tereni, oni koji će pri kraju turnira biti tužni i sablasno pusti. Sa desne Margaret Kort i, odmah pored kao spojena, Rod Lejver arena. Spuštam se, dolazim do Garden Skvera. Fontana i ležaljke sa pogledom na veliki video-bim oivičeni su bistama legendarnih tenisera, uz koje je trava na kojoj leže mladi i stari, piju aperol (italijanski aperitiv boje narandže) i klopaju nešto iz brojnih obližnjih kioska brze hrane.

Prođem tu gungulu, nekad brže, nekad sporije, upijem malo njihove opuštenosti i ulazim u medijski centar. Na prvom spratu je medijski restoran – kao i uvek u Melburnu, hrana je izvrsna. Svakoga dana na meniju su različite vrste teletine, svinjetine, piletine i ribe, nešto za vegetarijance, a postoji i mogućnost da se naruči pasta. Kažem, hrana je ukusna, ali su iz nekog razloga opsednuti potažom od bundeve, stavljaju ga na svako moguće meso. Možemo da se zasladimo Dairy Milk čokoladicama, gumenim bombonama i krofnama “s nutelom“. S nutelom nisu, čak ni sa onom našom sa manje lešnika, ali fine su.

Na sledećem spratu nalazi se nešto kao prostrana dnevna soba za novinare sa kaučima, stolicama, televizorima i terasom koja je nalik na kafić. Tu smo se fotkali sa koalom, kengurom i vombatom i, koliko god da je bilo zabavno, čini mi se da životinje baš nisu bile “u vinklu“, naročito je vombat delovao omamljeno.

Sprat iznad su nove prostorije za rad. Prostrano je, a svaki sto iznad ima veliki ekran sa svim mogućim informacijama – uživo kamerom na svim terenima, televizijskim programima, rezultatima, statistikama… Desetak metara dalje su konferencijske sale, sivi tepisi i crne stolice u glavnoj, a ima ih ukupno pet. Kako dan odmiče, sve je veća frka, volonteri se trude da koordiniraju sve igrače i njihove obaveze prema medijima, a novinari opsedaju sto ITF u želji da vide da li su im odobreni traženi intervjui ili ne.

Vraćam se u prizemlje, izlazim i vrlo brzo ulazim u tunel u koji se sme jedino sa akreditacijom. Tu je soba za zabavu za igrače – stoni tenis, stoni fudbal, onaj hokej… Ta soba uglavnom zvrji prazna. Preko puta su frizer i španeri reketa. Prolazim pravo, skrećem levo i brzo dolazim do teretane, gde se trči na traci, koncentriše pred meč, ali i prave selfiji i padaju šale.

Nastavljam dalje i, kako su radovi u toku, taj deo je malo neuredan. Dvoje ljudi imaju verovatno najgluplji posao na turniru, da uređuju saobraćaj na pešačkom dužine dva i po metra. Bukvalno. Mislim se, dođite na Slaviju, prijatelji…

Kada se pređe ta opaka prepreka, izlazi se na terene 16, 17 i 18. Tu uglavnom treniraju najbolji igrači, pošto navijači mogu da ih vide i uz teren, ali i sa terase iznad. Još nekoliko manjih terena, jedna od dve prodavnice (druga je u okviru Rod Lejver arene) i nekoliko kafića smešteni su tu, na kraju kompleksa, gde je i treći najveći stadion – Hajsens arena.

Kako dan odmiče, muzika tu je sve glasnija jer predveče nastupaju različiti bendovi, dok je na nekoliko metara Autograph Island, prostorija gde jednom dnevno neko od tenisera i teniserki deli autograme i fotka se sa navijačima.

I tu je kraj, nadam se da ste uživali sa mnom u turi Melburn parkom. Mislio sam da je sada pogodan dan da se zajednički malo opustimo i da ne govorimo jedino o tenisu, ali spremite se, turnir ulazi u završnicu i – od sada, samo tenis!

Grigor Dimitrov, taman kada su svi počeli da ga gledaju možda i kao favorita, pokazao je stare, loše navike. “Boli, i treba da boli“, opisao je Grigor svoj poraz od Edmunda.

U narednih par dana očekujte još bola, ali i još radosti, drame i dobrog tenisa…

Saša Ozmo- Sportklub