Више од четири деценије Милан Милојевић излаже својa уметничка дела широм Аустралије. Излагао је и у Америци, Великој Британији, Европи и Aзији. Пореклом из Хобарта, добио је огромне награде од главних уметничких организација и преузео престижнe интернационалнe уметничке резиденције. Милојевићев рад се налази у великим јавним институцијама и приватним колекцијама у Аустралији, укључујући и Националну галерију Аустралије (NGA), као и широм Европе.
Тренутно, Земља која никад није била (или јесте) се приказује у Фајерворкс галерији у Бризбејну до 22. jула. Егзибиција је сачињена од девет издања које показују уметников хибридни процес стварања графике који комбинује дигиталну технологију са традиционалним процесом.
Шарене химере фиктивне флоре и фауне се могу видети на већини његових изложених уметнина, као што су 2009/23 Голум (после названа Аудубон – друго издање) и Тера Инкогита Руг (треће издање) из 2023. године. Овде су Милојевићеве величанствено обојени прикази били инспирисани естетиком и визуелним језиком који се развио у осамнаестом и деветнаестом веку код гравера, као што су били Томас Бевик и код већине уметника натуралиста, као и код Џон Ј. Аудубона.
У ствари, уметниковa дела се развијају око два света-један који подсећа на Тасманију и други који личи више на Европу. Жеља за стварањем фиктивних наратива и простора служи као одговор на сакупљене колективне приче из домовине које уметник никада није видео, а које су уствари базиране на успоменама, миту и чињеницама.
Одрастајући у Хобарту као средње дете од укупно троје деце, са родитељима који су били мигранти током Другог светског рата – Ђорђе (Ђоко из Рековца близу Јагодине, Србија) и Ана (рођ. Грасл из Гентингена, Немачке), Милојевић се присећа: „Храна и дивни људи који су посећивали нашу кућу, дозвољавали смо новим мигрантима да остају на спрату код нас да ноће. Удомљавали смо Србе, Немце и то је било узбуђујуће за мене као дете. Енглески се није причао код куће у Лефрој улици, али немачки и српски јесу. Сваки пут када бих помирисао мушкатле подсетило би ме на ту кућу“.
После збира догађаја, Милојевић се присећа како се 1976. године уписао у Тасманијску школу уметности, пошто је добио телефонски позив од Уда Селбаха, директора ТСА (сада позната као Школа за креативне уметности и медије, Универзитет у Тасманији). „Био сам заинтересован за графички дизајн али ми се није свидео, нагињао сам више ка штампању и литографији. Заинтригирало ме је и заљубио сам се упркос другим стварима, у глатку површину литографског камена“.
По завршетку својих студија, Милојевић је имао утицајан двогодишњи период као шегрт мајстор графичар у Лендфол Пресу у Чикагу, где је ручно рађене литографије штампао у својој радионици за велике уметнике као што су били Клаус Олденберг, Џим Дин, Вито Аконћи и Кристо. Године 1979. се вратио у Хобарт и започео своју учитељску каријеру на ТСА-у док је у исто време одржавао свој графички студио.
Милојевић је 1985. године убацио у своју уметничку праксу фотографије из Породичног Албума где су се налазиле слике Тасманије из 1950. године (које је усликао његов отац на својој Леика камери са триподом) са сврхом привлачења пажње на мултикултуролошке разлике, на личном и професионалном нивоу. Његове егзибиције Наследство: Графика од Милана Милојевића у Аустралијској визуелној галерији, Дарлингхурст, Сиднеј сачињавала је серију од четири фотографије (Мајка/Отац) и (Ујак/Тетка) које су биле откупљене за Аустралијски парламент.
Мало после, уметник се нашао у Немачкој- земљи која је била позната његовим родитељима – као носилац DAAD школарине у Хамбуршкој школи уметности (од септембра 1986. до јануара 1987.). У том граду је Милојевић направио Абсорпцију/Асимилацију) серије од десет фото литографија. „Оно што сам покушао да урадим са овом серијом је да се вратим и да се ставим у њихову ситуацију (мојих родитеља) како долазе у нову земљу. На фотографијама су моји родитељи, и они су стварно били моји ликови у већој политичкој поруци о имиграцији у послератној Аустралији. Кустос серије 1992. и 1993. године је била Ана Киркер, ова серија је била изложена на егзибицији 6×6: Селекција Контемпорарне аустралијске графике која је обишла и градове Азије.
Имитурајући Абсорпцију/Асимилацију, Долазак је био следећа серија која је направљена али овог пута у Хобарту, то је била серија од десет слика, где је централна слика била фотографија коју је усликао уметников отац као огромну слику колективног купања, на Бонегила Рецепцији Центру са сликама из пасоша Ђорђа и Ане. Графика из серије Долазак се нашла на неколико егзибиција укључујући и Прерастање Асимилције 1989. године од Паула Зика, (Плимсол Галерија, Хобарт), 1990 Вукови дани: Српски уметници у Аустралији (Еклектични Исл, Мелбурн). Године 1992. током отварања Лајон Арт Центра њеног височанства Краљице Елизабете II у Аделејду, краљица је погледала отварање изложбе у Нексус галерији- Долазак. Ник Цутас је био кустос за групну изложбу 1994 “ За кога ме ти схваташ?“ у институту Модерне уметности у Бризбејну где се налазила и графика Долазак.
За Драги мој Ђоко (акт 1- VI) (серија од шест литографских фотографија које су настале у Абердину, Шкотској. Године 1991. уметник је рекао, „Био сам заиста инспирисан очевим радом на хидро електричној централи Хајландс – Како сам ја (Ђорђе) храбар у овом новом свету. Серија честитки са темом наде, праћена са суровом реалношћу која води до обећања- инкорпорира заједно са подножјем три линије писма које Ђоко прима од својих рођака. Графика (акт V) – је симбол обећања – приказана је 1991. на егзибицији традиција и космополитанизам, српска уметност у Аустралији данас (Национална галерија Викторије, онда 1992. у Дик Бенет Галерији у Хобарт. Овде отац стоји испред кола који су унајмљени за венчање и које вози његов пријатељ Лазо Ђерић.
На свом првом путовању по Европи 1980-81. године, и његов једини пут у Србију, Милојевић је био згранут када је видео у кући свог рођака урамљене слике њега као и једну јако сличну графику Бронте парк радника, која се налази у Драги мој Ђоко.
Дневници Ђока из 2004. године, које је откупио БХП Билитон Мелбурн (BHP Grupa Limited), је инкорпорирао Милојевићеве дигиталне графике у своју праксу у комбинацији са штампарским радом.
На отварању егзибиције у Бризбејну, Милојевић се прошетао Би Џис путем, то је комеморативни пут од седамдесет метара и својеврсни мултимедијски музеј који се налази на отвореном. „То ме је вратило у Чикаго 1977. године, и Лендфал Прес, где сам радио дуге сате, а онда бих свратио у диско у Ксанаду и слушао Стејинг Алајв. Било је и времена да се посети Зоки Б. галерија и Оазис кафе у Редклифу, чији су власници били Стево и Зоки Бугарски“.
Милојевић наставља да ради у свом студију у Хобарту са провизијом и такође као судија за велике уметничке награде. Његова жена Џојбел је такође уметник, и докторант која често сарађује са њим. Њена ћерка Селест је предузетник у фитнес индустрији, док је Оскар, Милојевићев син, композитор и музичар који је био инспирација за буђење љубави његовог оца према музици.
МИЛАНОВИ РОДИТЕЉИ
Оба Милојевићева родитеља, и Ђорђе и Ана су имали свој уметнички период у млађим данима, у Европи која је била разорена ратом. Као ратни заробљеник у Другом Светском рату (1941-1945) у Северној Немачкој, Ђорђе је цртао и стварао портрете за немачке војнике. Током 1943. и 1944. године, Ана је радила у штампарском студију у Гентингену, централној Немачкој, где је помагала да се праве постери за немачку пропаганду.
Нажалост, када је Милојевић имао само једанаест година, његов отац је преминуо после кратке болести у Хобарту 1966. године.“ Музика је била веома битна за мене посебно када је мој отац умро, та велика новокомпонована поп музика, ме је одржавала. У средњој школи сам хтео да постанем члан Битлса, као и многи други ученици. Мало после сам се придружио бенду (D Pres), и тако је све почело“.
СВЕТ ИЗМЕЂУ
Милојевић је пензионисани учитељ (TCA) од 2012. године. Те године је одржана и велика егзибиција коју је водила Мариа Кунда са Паулом Зиком у Пимсол галерији на ТСА. „Када сам направио егзибицију, Свет између схватио сам да је цела моја уметничка каријера сачињена од колажа и конструкције“. Као директор Графичког студија и главни истражитељ и члан Дигиталног објекта за истраживање, Милојевић је играо незаменљиву улогу у систему образовања студената уметности у конекцији са дигиталном графиком.
Даница Мајсторовић Итер
