Путопис: Кавкаски облаци

Међу облацима, у вечитом загрљају грузијских глечера, манастир Казбеги са црквом Светог Тројства лежи скривен у наручју Кавказа, бастион хришћанства који већ шест векова одолева ратовима, епидемијама, инвазијама и природним непогодама, где су монасима једино друштво горске птице и ретки, привилеговани ходочасници…

На списку ретких и привилегованих ходочасника је до сад, осим нас, била читава колона идентичних туристичких џипова који су се каљугавим путем ка врху пробијали равномерно попут тенковске инвазије, двојица (вероватно пијаних) руских мотоциклиста, једна камп кућица, један трабант, група веселих и пегавих Немаца, блентаво крдо говеда и ова двојица. Искочили су из околне папрати, мокри и задихани, блатњави и помало изгубљени, натоварени големим ранчевима и планинарском опремом.

– Ми идемо на врх Казбегија. Где сте ви кренули? – упита један од двојице планинара на одличном енглеском. То је био сигуран знак да нису локалци.

– Идемо на мистично ходочашће у бастион кавкаског православља. Само чекамо да престане киша. Можемо заједно ако хоћете.

Захвално су побацали ранчеве на мокру земљу прекривену иглицама па смо попалили цигарете. Нисмо отпухнули ни последњи дим цигарете а киша је престала, нагло као што је и почела. Кренули смо блатњавим путем ка врху, кроз шуму. Планинари су иза нас пухтали под теретом ранчева, нас двоје смо ишли испред. Као и обично, пале су опкладе у то које су националности.

– Сигурно су Американци, видиш како лепо говоре енглески – рече Сања.

– Ма неее, неки Скандинавци, могу да се кладим. У пиво?

– У пиво!

– Момци, одакле сте? – упитах.

– Из Финске. А ви?

– Ја из Србије, она из Пољске.

Пратећи инструкције које смо добили од пијаног косача траве у подножију, скренули смо са блатњавог пута право у шуму четинара. Након двадесетак минута верања по камењу и корову, уз немало псовки и знојења, избили смо из шуме на сам обод висоравни.

Али, како то обично у животу и буде, тамо где сам очекивао да ми панорама древног манастира ушушканог међу врховима Кавказа одузме дах, налетели смо само на зид магле, густе и беле попут млека. Што се тиче даха, њега ионако више нисам имао.

– Мислим да смо ушли у облак. И то исти онај који нас је тако великодушно запишао малопре – рече Сања.

– Видим неко светло тамо – Финац махну руком око које се коврџала магла. – Хајде да се распитамо.

Заиста, нешто је слабашно треперило у овом глувом, белом беспућу. Што смо се више приближавали, то је више деловало као да је у питању ватра. Када смо већ увелико пришли, испоставило се да је у питању роштиљ. Околне сенке заправо нису биле авети давно изгубљених совјетских војника, већ група припитих и веселих Грузина. И наравно трабант.

– Извините – рекох на мом катастрофално лошем руском – да не знате можда где је Казбеги манастир?

– Наравно – одврати доброћудни роштиљџија. – Ено тамо! Неодређено је махнуо руком ка магли десно од себе.

Пред најездом отоманских завојевача, народи Грузије су своје цркве и манастире градили на изолованим и тешко доступним местима како би могли у миру да практикују своју религију и да сачувају своје светиње од неверничких хорди… У међувремену су неверничке хорде увиделе да је далеко исплативије отворити Донер Кебаб у некој земљи Западне Европе него вратоломно се пентрати по климатски лабилном Кавказу, па су уступиле место једној другачијој врсти хорде – туристима. Ипак, тешко да бисмо без помоћи нашли манастир. Вешто камуфлиран унутар облака, манастир смо видели тек када смо набасали на улаз.

– Ето, каква интересанта паралела, каква сличност културне и историјске баштине постоји између Србије и Грузије. И једни и други смо пред Турцима развили архитектуру на немогућим надморским висинама – покушао сам да наметнем ведрије теме.

– Ух, клима на Кавказу нас не воли. Уз дужно поштовање према светињама, ја сам се надала погледу одозго. Да пробамо сутра? – упита Сања незадовољно.

Зацело ми је идеја о поновном пентрању уз стрмо, мокро брдо била благо одбојна, али сам и ја хтео да гледам свет са више надморске висине. Дакле, пристао сам. Опростили смо се са Финцима, пожелели им срећу и кренули надоле. Када смо се спустили испод облака, поново нас је залио тешком, густом кишом, као да жели да се поздрави.

Идућег јутра смо се поново пели узбрдо, меркајући небо попут оних шамана којима се будућност открива из облака и лета птица. Није то био исти онај пут којим смо јуче ишли са Финцима. Заправо пута уопште није ни било, само камења, корова и дрвећа. Али смо ишли узбрдо, и то прилично окомитом падином, што је био добар знак.

– Види, крст! Крст на врху! Стигли смо! Ха! Пре кише!

Када смо се попели, схватили смо да смо кренули најстрмијом страном брда и да смо дошли до задње стране манастира. Није било ни битно. Једном на висоравни, лако смо се инфилтрирали у групе туриста које су се около мувале. Срели смо чак и неке људе које смо упознали у хостелу у Тбилисију. Свет је мали, рекли су они. Можда није мали него сви читамо исте туристичке проспекте, помислио сам.

Поглед је заиста био предиван и вредан малтретирања. Манастир је стајао усправно попут поломљеног зуба, на највишој тачки висоравни. Сурови планински венци, зелене долине и мутне реке су се простирале свуда око нас попут рекламе за Милка чоколаду. Сходно томе, крава се огласи негде у даљини.

– Јеси ли задовољан? Свиђа ли ти се овде? Слободно можеш сада да запалиш цигарету, заслужио си.

– Јесам, јесам. Само ме једна ствар буни.

– Да?

– Видиш онај мотор, тамо у даљини? Каква му је она заставица?

– Мотор ко’ мотор. И застава као свака друга. Три боје, чини ми се.

Јесте била тробојка. Црвена, плава и бела са двоглавим орлом у средини. Што је могло да значи само једно. Неки несрећник са мог говорног подручја је био овде. Пожурио сам ка њему.

Путујући Грузијом са групом Пољака, научио сам неколико нових ствари. Прво, сви Грузини знају за Пољску, пошто са њима деле своју љубав према вотки и мржњу према Русима, два необорива геополитичка аргумента. Србија је, с друге стране, мисаона именица. Само је један старији Грузин реаговао на то када је чуо одакле долазим: „Србија, а? Па био сам ја у Србији осамдесетих, био сам у Дубровнику“. Да бих избегавао неспоразуме, говорио сам свима да сам из Југославије, што им је било релативно јасније. Или сам бар ја тако мислио, док нам једне пријатне вечери наши грузијски домаћини нису наздравили: „Живели наши пријатељи из Пољске и наш пријатељ из… Чехословачке!“

С тога, било је разумно када сам на пола пута преко висоравни почео да трчим. Када сам већ довољно пришао, видео сам мотор са великом српском заставом и шатор поред. Само да је неко ту, помислио сам.

– Добар дан! Има ли кога?

– Добар дан, зачуло се из шатора.

Затим је уследио моменат збуњене тишине, вероватно јер смо пет хиљада километара од дома а ћаскамо овде, на планинским обронцима Грузије. Или сам бар ја то тако мислио. Али ето нас, двојица земљака у туђини, далеко од куће, али ћемо се сада испричати, попити кафицу, сетити се Београда, ракије, ћевапчића, попити једну за здравље, изгрлити се па ћемо и један другом на свадбу да дођемо, што да не. Затим се поново зачу глас из шатора.

– Чуј, добро је да си наишао. Већ данима сам овде заглављен. Да немаш можда пљугу?

За тренутак, осетио сам се као да сам поново код куће.

Филип Николић

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.