Излазим са Флиндерс станице и поглед одмах пуца ка Тргу федерације. Леп призор за рано јутро увек охрабри – за разлику од осталих Грен слем турнира који су смештени на периферији градова, Аустралијан опена надомак је центра.
Није Трг ништа посебно на први поглед – степениште, неколико кафића и штандова, поглед на катедралу. Ипак, одаје енергију редовног градског састајалишта и места на којем се одржавају скупови свакојаких врста, од неформалних дружења до протеста. Прошле године, рецимо, упао сам усред демонстрација Абориџина.
Зелено светло на семафору траје врло кратко (семафор Јусеина Болта, што рече мој другар), ваљда као освета за тог неизоставног једног у свакој тури који има потребу да све време дрнда оно дугме којим семафору ставља до знања да смо ту.
Прелазим улицу, у позадини остају облакодери, и складна, окер боје зграда са куполом. То је Флиндерс станица, можда сте је видели на вестима јер су неки разумни људи двапут у протекле две године баш у њеној околини решили да аутомобилима улете међу пешаке.
Та опасност је прошла и полако, али сигурно улазим у свет Аустралијан опена. Сада већ као део гомиле, прелазим тих километар по бетонско-пешчаној подлози која води до уласка у Мелбурн парк. Туристи застају, фотографишу се крај знака који показује колико је километара одатле до сва четири Грен слем турнира, чека се ред и за фоткање испред џиновског АО логоа (слова су од стакла и напуњена лоптицама), деца весело вичу на рингишпилу, а КИА је као спонзор турнира направила и коцке са “тривиа“ питањима. Ако нисте знали, извесни Новак Ђоковић шестоструки је шампион.
Топли дах лета све чини опуштенијима, а погледам ли десно, угледаћу мирни ток реке Јаре и обавезно неку спортску активност на води и добар провод. Мало подсећа на Саву, осим што је чисто.
Корачам и са разгласа се већ полако чују упутства за гледаоце, љубазне девојке нуде крему за сунчање, а људи су углавном насмејани. “Душо, дивно изгледаш“, рекла је једна старија жена и мало постидела једну од девојака. “Хвала вам много“. “Дивна“, поновила је жена док је одлазила.
Ближим се улазу, добијам “cheers, mate“ после очитаног бар-кода и чека ме узбрдица којој се радујем – треба колико-толико остати у форми уз толико времена проведеног пред рачунаром. Долазим на врх, а зна се, “ко на брду, ак’ и мало стоји…“ На том колажу састављеном од тениских терена застанем пет-десет секунди, чују се већ познати звукови лоптице и стењања при ударцима.
Са леве стране су мањи терени, они који ће при крају турнира бити тужни и сабласно пусти. Са десне Маргарет Корт и, одмах поред као спојена, Род Лејвер арена. Спуштам се, долазим до Гарден Сквера. Фонтана и лежаљке са погледом на велики видео-бим оивичени су бистама легендарних тенисера, уз које је трава на којој леже млади и стари, пију аперол (италијански аперитив боје наранџе) и клопају нешто из бројних оближњих киоска брзе хране.
Прођем ту гунгулу, некад брже, некад спорије, упијем мало њихове опуштености и улазим у медијски центар. На првом спрату је медијски ресторан – као и увек у Мелбурну, храна је изврсна. Свакога дана на менију су различите врсте телетине, свињетине, пилетине и рибе, нешто за вегетаријанце, а постоји и могућност да се наручи паста. Кажем, храна је укусна, али су из неког разлога опседнути потажом од бундеве, стављају га на свако могуће месо. Можемо да се засладимо Dairy Milk чоколадицама, гуменим бомбонама и крофнама “с нутелом“. С нутелом нису, чак ни са оном нашом са мање лешника, али фине су.
На следећем спрату налази се нешто као пространа дневна соба за новинаре са каучима, столицама, телевизорима и терасом која је налик на кафић. Ту смо се фоткали са коалом, кенгуром и вомбатом и, колико год да је било забавно, чини ми се да животиње баш нису биле “у винклу“, нарочито је вомбат деловао омамљено.
Спрат изнад су нове просторије за рад. Пространо је, а сваки сто изнад има велики екран са свим могућим информацијама – уживо камером на свим теренима, телевизијским програмима, резултатима, статистикама… Десетак метара даље су конференцијске сале, сиви теписи и црне столице у главној, а има их укупно пет. Како дан одмиче, све је већа фрка, волонтери се труде да координирају све играче и њихове обавезе према медијима, а новинари опседају сто ИТФ у жељи да виде да ли су им одобрени тражени интервјуи или не.
Враћам се у приземље, излазим и врло брзо улазим у тунел у који се сме једино са акредитацијом. Ту је соба за забаву за играче – стони тенис, стони фудбал, онај хокеј… Та соба углавном зврји празна. Преко пута су фризер и шпанери рекета. Пролазим право, скрећем лево и брзо долазим до теретане, где се трчи на траци, концентрише пред меч, али и праве селфији и падају шале.
Настављам даље и, како су радови у току, тај део је мало неуредан. Двоје људи имају вероватно најглупљи посао на турниру, да уређују саобраћај на пешачком дужине два и по метра. Буквално. Мислим се, дођите на Славију, пријатељи…
Када се пређе та опака препрека, излази се на терене 16, 17 и 18. Ту углавном тренирају најбољи играчи, пошто навијачи могу да их виде и уз терен, али и са терасе изнад. Још неколико мањих терена, једна од две продавнице (друга је у оквиру Род Лејвер арене) и неколико кафића смештени су ту, на крају комплекса, где је и трећи највећи стадион – Хајсенс арена.
Како дан одмиче, музика ту је све гласнија јер предвече наступају различити бендови, док је на неколико метара Autograph Island, просторија где једном дневно неко од тенисера и тенисерки дели аутограме и фотка се са навијачима.
И ту је крај, надам се да сте уживали са мном у тури Мелбурн парком. Мислио сам да је сада погодан дан да се заједнички мало опустимо и да не говоримо једино о тенису, али спремите се, турнир улази у завршницу и – од сада, само тенис!
Григор Димитров, таман када су сви почели да га гледају можда и као фаворита, показао је старе, лоше навике. “Боли, и треба да боли“, описао је Григор свој пораз од Едмунда.
У наредних пар дана очекујте још бола, али и још радости, драме и доброг тениса…
Саша Озмо- Спортклуб
