Пише: Саша Јанковић
Моја јубиларна стота колумна за непуне две године пискарања, требало би да буде нека врста ретроспективе важних догађаја, или можда неки озбиљнији аналитички осврт на време кроз које смо заједно прошли. Уз помало свечану атмосферу, ваљало би и наздравити за срећу, јер ових стотинак свећица на торти, коју ипак само замишљам, верујем не би било ни мало лако угасити из првог покушаја. Писао сам увек са великим задовољством, иако често није било лако уклопити место и време писања. Тако су неке моје колумне због других важних обавеза писане у веома кратком року више „на прву лопту“, док су неке од тема сазревале и по неколико дана или недеља. Оно чему сам увек тежио је да теме увек буду интересантне и актуелне. Писао сам често о корони, која је на жалост доминирала нашим животима у 2020-21 години, али и о неким другим врло важним економским, политичким и друштвеним темама које нас окружују. Трудио сам се да теме буду разноврсне, и да покушам да на актуелне догађаје не гледам превише лично, а да опет будем што реалнији. Тај задатак је посебно био тежак за време сурових епидемиолошких локдауна, када су моји лични ставови били у мањини и када писати против федералне и државних влада није било нимало популарно. Често сам био ношен и вођен једним јединим догађајем или изјавом неке важне личности. Онда сам покушавао да ствари разложим, поједноставим, и до краја разумем и оценим. Искрено, све су то биле тешке а понекад и немогуће мисије. Иако се то можда није осећало, понекад сам писао и из неког удаљеног хотела у унутрашњости Аустралије, или у последње време са неке медитеранске терасе на обали Егејског мора.
Ових дана покушавао сам да сумирам време у протекле две године, као и да се осврнем на неке од најважнијих тема којима сам се у том периоду бавио. Ипак време које је хвала Богу остало иза нас, не чини ме нимало поносним. Већ неко време сам на одмору ван Аустралије, углавном у Србији, и постао сам итекако свестан чињенице да се имиџ некада „срећне земље“ (Lucky country) срозао и скоро потпуно истопио. Пре свега, захваљујући нашој двадесетомесечној корона хистерији и тадашњем политичком лудилу, данас остатак света на Аустралијанце врло често гледа са сажаљењем и подозрењем. То је за мене била једна прилично оптерећујућа чињеница за објаснити, јер понекад људи желе да знају како је заиста изгледао живот у једној „ковид тврђави“ са бесмисленим рестрикцијама у недоглед. Наравно, није Аустралија била једина у том лудилу и сигурно да је живот и у другим земљама попут несрећне Канаде, већим делом Западне Европе или још увек тврдоглаве Кине, био и тежи у неким тренуцима у последње две године.
Реално, слаба је то утеха и не треба никад заборавити време када је хиљаде људи остајало без посла због не-пристајања на експеримент са ковид вакцинама. Сетимо се, тада се јавно говорило да су вакцине једини спас и да су они који се томе противе малтене друштвени и државни непријатељи. Само годину дана касније, и то прошле недеље, стигла је и најновија изјава главног здравственог чиновника Викторије, чије име не желим да овом приликом помињем, да чак ни четири дозе вакцине не спречавају ширење ковида, и да практично (читај између редова) вакцинација нема никаквог смисла. Данас готово из прве руке сазнајемо и да је 90 одсто умрлих од ковида у ствари умрло са ковидом, који изгледа чак и по признању највиших здравствених званичника, није нимало утицао на смртни исход пацијената. Говорити такве ствари пре две године била је опасна јерес, која је многе коштала губитка посла, а самим тим и остајања без основних средстава за живот. Због свега тога биле су угрожене многе породице а највише деца школског узраста, која су у целом том лудилу испаштала потпуно недужно. Све те чињенице данас би морале бити преиспитане а правим жртвама двогодишње ковид политике би требало упутити јавно извињење. Важније од свега, тим људима је потребна морална и материјална надокнада за време када су се они приватно или јавно супростављали тој државној ковид догми. Сетимо се још једном, на хиљаде професора, учитеља, васпитача, полицајаца, здравствених радника и других, широм Аустралије остало је без посла због сурових и на моменте фашистичких метода које су аустралијски политичари бескрупулозно креирали и спроводили. Данас, када јасно видимо понижавајуће економске и здравствене резултате те безумне ковид политике логично је затражити и одговорност људи који су нас у том периоду водили кроз овај глобални хаос. Зато бих волео да и нека крајња порука ове моје јубиларне колумне, буде позив свима нама да се ујединимо и никад не заборавимо да постоји одговорност за све оно што је учињено, и да ниједно недело никад не сме бити заборављено и проћи некажњено.
