МАНАСТИР ДЕЧАНИ

Манастир Дечани у Метохији је задужбина Краља Стефана, сина Краља Милутина а оца Цара Душана. Храм је посвећен Христу Спасу Сведржитељу и подигнут је као гробна црква Светог Краља, односно као „дом Божји“, како је Краљ говорио. Под будним оком архиепископа Данила II храм су градили градитељи из приморја на челу са фра Витом, опатом цркве Свете Марије из Котора. Сврстава се у рашки стил као спој вишебродне базилике и једнобродне и једнокуполне цркве која споља делује као троброда. Изнутра је чини петоделни, рашчлањени пространи брод (наос) који симболише цркву небоземну као „лађу спасења“ и дом али и земно седиште Цара Небеског и Спаса нашег. Сматрана је врхунским градитељском творевином због своје величине, богатства клесаног украса и извођења у скупоценом и глачаном камену.Фрескопис (живопис) је завршен у време Цара Душана око 1350. и представља најобимнију целину зидног сликарства у средњовековној Србији. Дечанска црква је највећа очувана галерија српског средњовековног сликарства, права ризница православне иконографије са преко 1000 композиција са више хиљада ликова. Живопис је овде илустрована Библија оног времена па има енциклопедијски карактер. На њему је радило више мајстора а једино је Срђа Грешни у капели Светог Димитрија оставио свој потпис. У манастиру се иначе налази велики број икона насталих крајем 16. века које је урадио „убоги грешни монах“ Лонгин који је такође написао и акатист Светом Краљу Стефану и урадио и његову монументалну икону на којој је приказао 17 сцена из његовог живота по житију Краља који је написао Григорије Цамблак, један од Дечанских игумана.

У овом манастиру сачувана је и велика збирка дуборезних предмета-црквеног намештаја. Ту је био и снажан преписивачки центар и школа писмености па је ту сачувана и значајна збирка рукописа међу којима има највише оних из времена оснивања и првих година живота манастира а најважнија је свакако Дечанска Хрисовуља коју је Краљ Стефан Урош Трећи издао 1330.године у време градње своје задужбине да би утврдио правни положај манастира. Писана је на владарском двору у Неродимљу.Такође од значаја је и Дечанска Крмчија-законоправило Светога Саве, чији се настанак оригиналне књиге везује за време око 1220.године. Захваљујући овом чврстом, правном кодексу Србија је врло рано постала земља европске и медитеранске цивилизације. Законик Цара Душана је наставак овог правног Зборника којим су правно уређени односи у српској цркви и држави. У манастиру је чувана током читаве турске владавине и збирка аката на турском језику и представљала је документа неопходна за опстанак манастира, његових имања, доказивање економских права и поретка.

Пред капију манастира стижемо у касним поподневним сатима. Празник је Преображења Господњег, 19. августа 2018. године. По предаји докумената, јер манастир чувају припадници КФОР-а (Италијани), улазимо полако у манастирску порту. Моји братанци, шеретски, јер су раније већ обишли овај манастир, знајући какав ће се призор указати пред нама, чим ступамо у мало калдрмисано предворје, припремају свог пријатеља Александра који је овде први пут.

-Сад ћеш Александре угледати најлепшу слику у свом животу.

А Александар није крио своје одушевљење и мислим да му је требало неко време да сам застане и ужива у том првом погледу на манастирски комплекс, поготово цркву, али Отац Михаило (игуман манастира светих Архангела код Призрена) који нас је водио на ово ходочашће, идући напред на неких десетину корака испред нас, застаде на самом изласку из тог наткровљеног предворја, на највишој тачки дворишта, сачека да се сви окупимо и показујући на цркву која се блистала на јаком поподневном, августовском сунцу са запада, поче своје казивање. Свака његова реч звучала је као нота лепе мелодије која тако прија ушима због светости и узвишености овог места, које траје и ту опстаје кроз векове. Није уобичајено да игуман једног манастира прича о задужбинама, али овом причом нама који смо били уз њега на овом путу то ојача љубав и веру. Привео нас је причом Светом Краљу Дечанском.

„Да ли знате како је ова прелепа црква, овај манастир, један од стубова српске духовности, културе па и државности, упркос ратовима и свему што су Срби претрпели кроз векове на овом простору, сачуван и како одолева данашњим недаћама?“- постави нам питање отац Михаило и кад наиђе на наше ћутање даде одговор сам: „Зато што је чува Свети краљ Стефан Дечански, који је њен ктитор и чије мошти почивају у њој, а којима ћемо се мало касније, на данашњи празник, сви поклонити. Сад слушајте добро и памтите ову причу: Османлије су за време свог похода на српске земље, многе цркве претворили у џамије и у том циљу дошли су и овде пред Цркву Вазнесења Господњег. Довели су велику војску и велики број верских великодостојника са поглаваром, да би свечаност добила на значају. Војска се распоредила око манастира и муницију сместила у малу звонару, коју видите преко пута, на коју поставише и полумесец са звездом. Главне војсковође и поглавари заузели су одаје у манастирском конаку, а тадашњем игуману и братији предложили да се потурче или да у противном напусте манастир. Братија се након тога повуче у испоснице у клисури изнад манастира, али су у манастиру остале мошти Светог краља на које Турци нису обраћали пажњу. Приступили су обреду претварања цркве у џамију и пред њеним главним улазом (који ево видите пред вама), цео тај простор је био прострт ћилимима у ту сврху. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедници војске и великодостојници, а главни верски старешина био је пред овим главним вратима и почео је да клања. У том часу земља се затресла, а фигура лава стражара са јужне стране, дакле, према нама на којој сада не видите главу, се откину и паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. У цркви се појави и неки чудесни пламен, те се Турци разбежаше и тако ова црква није никад претворена у џамију и није рушена.“

Након саслушаног, у тишини смо пратили његов ход до улаза у цркву, пошто смо видели монахе да улазе и лупају клепала дајући знак да вечерња служба треба да крене. Да утисци са нашег ходочашћа буду потпуни, монаси након вечерње службе, која је овде посебна, отворише и кивот Светог Краља и ми смо сви одреда пришли на поклоњење и целивали те свете мошти. После молитве идемо на послужење на добро познати Дечански чардак где момци испијају по ракијицу и кафу и траже благослов игумана Саве Дечанца да дроном сниме манастир.

Знајући да манастир Дечани поседује велику збирку докумената врло значајних за српску државност и историју наше државе а потакнута чињеницом да новостворена држава Косово дрско присваја наше споменике културе и духовности као своје, упутих оцу Сави питање:

– Оче Игумане, чујем да се помно ради на дигитализацији Дечанске збирке односно библиотеке?

– Да, радимо вредно, добих најпре кратак одговор од Оца Саве, који настави са својим објашњењем: Светлост дана је већ угледао пројекат којим су обухваћени архитектура и сликарство задужбине Стефана Дечанског који је реализован а и вредна библиотека ће ускоро бити дигитализована. Дигитални пројекат Дечана ће бити доступан целом свету. Ту ће се наћи Оснивачка повеља Краља Стефана, као и разна документа из турског периода јер су монаси кроз векове чували документа која су им била потребна за остваривање права на имовину. Светлост дана угледаће збирка од неких 270 турских докумената из којих се види историјат манастира с почетка 16.столећа. Ту је 65 фермана Сулејмана Величанственог али и све оно што сведочи о српском трајању на овом простору до данас. Настојимо да на енглеском објавимо што више докумената и да странцима који се на разне начине баве Косовом и Метохијом понудимо историјске изворе не само о нашем манастиру него уопште о положају српског народа кроз историју Метохије. Тако ће ови пројекти не само популарисати лепоту и раскош средњовековне уметности Србије, већ ће бити и најбољи амбасадори или мисионари нашег културног наслеђа, сведоци да је то православно културно добро подигнуто у време процвата српске средњовековне државе и да се не може преименовати.

– Свака част, радите праву ствар. Пружих игуману руку у знак честитке и поздрава јер се ближи мрак и морамо се вратити.

Силазимо низ црквено степениште са чардака и застајемо поред источника – чесме, да се напијемо хладне изворске воде и додатно напојимо новом снагом.

Нисмо свесни шта као народ имамо. Усликасмо се обасјани јаким августовским сунцем са запада, а војници КФОР-а посматрали су нас са чардака испред својих одаја поврх манастирске продавнице. Опет је нека туђа војска заузела најбоље одаје конака, наводно ради његове сигурности, не знајући да Свети Краљ Стефан најбоље чува ову српску светињу и да му други чувари нису потребни. “Косово је Србија и увек ће то бити”.

Зато и служи ходочашће. Жива реч је жива реч. Светиња се најбоље осети доласком и поклоњењем.

Нада Хаџи-Перић

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.