Пише: Саша Јанковић
По трећи пут ове године, у размаку од само четири месеца, немоћно гледамо апокалиптичне сцене поплава у Новом Јужном Велсу и Сиднеју. Такозвани „Ел Нињо“ феномен већ другу годину за редом доноси обилне падавине источној обали Аустралије. Оригинално овај феномен је углавном везиван за обале Јужне Америке, и односио се на редовне годишње слабе топле океанске струје. Временом је еволуирао и сад се односи на јако негативну фазу временских осцилација у Јужном Пацифику, и у одређеним деловима тог подручја може потрајати чак и од три до шест година. Тако је „Ел Нињо“ и у овом некада релативно сушном крају Аустралије, постао права ноћна мора многим житељима од Кофс Харбура па све до северноисточних граница Викторије. Посебно су у ова последња три таласа угрожена предграђа и насеља око река Џорџ, Нипиен и Хоуксбери, у ширем подручју Сиднеја. Нажалост, овакве поплаве па чак и оне библијских размера, су одувек биле саставни део живота људи у многим деловима света, посебно у крајевима са такозваним монсунским кишама. Међутим, за житеље ширег Сиднеја овакве временске непогоде биле су права реткост, све до пре пар година када је „Ел Нињо“ започео своју „турнеју“ и сурову борбу против Давида и Голијата. Тако би најблаже речено могла да се окарактерише немоћ становника ових подручја у њиховој неправедној бици против природних катастрофа. Скоро смо заборавили да су грађани највећег аустралијског града, не тако давно, имали рестрикције воде другог и трећег степена од 2009. па све до 2020. године. Иначе, ако се изузме претходна нестабилна деценија, последње веће поплаве око Сиднеја забележене су још 1986, а пре тога још давних педесетих година прошлог века.
Иако се о овом феномену мање више све зна, јер постоји још од краја леденог доба, научници још увек нису сигурни зашто је „Ел Нињо“ постао тако непредвидив и разоран, посебно у деловима света где се претходно углавном није појављивао. Без обзира на ту данас болну чињеницу, нама ипак остаје да се запитамо, да ли су наше власти могле да ураде више како би заштитиле становнике угрожених подручја. Јер као што сам поменуо, ово је већ треће изливање истих река у само четири месеца. Зар није било логично да аустралијске власти, пре свега Новог Јужног Велса, изграде ванредни план одбране ових насеља како би се очекиване фаталне последице максимално ублажиле. Уместо тога ми редовно гледамо очајне људе, који су препуштени на милост и немилост природним катастрофама, као што смо били сведоци тога и много пута пре. Сетимо се само катастрофалних пожара 2020. године, који су гутали све пред собом, уништавајући огромна пространства, животе људи и њихова имања. У само измењеним околностима и данас гледамо сличну ситуацију људских трагедија широм источних обала Аустралије. Са друге стране док његов властити народ пати, федерални премијер Ентони Албанезе је у једној релативно лагодној посети Европи. Посебно је интересантна његова изненадна посета украјинској престоници Кијеву, где је још једном изразио солидарност са украјинским народом. Није необично да се заједно упитамо да ли је његов продужени пут по Европи био неопходан у ситуацији када је пола највећег аустралијског града поплављено, и када је наређена евакуација више од педесет хиљада људи. Зар није било логично да премијер, када га је већ започео, у неком тренутку прекине своје „путешествије“ и врати се хитно у отаџбину. Заиста је било поштено да то уради, ако ништа друго барем у знак солидарности са многим Аустралијанцима из жестоко угрожених подручја. Нажалост, као и у случају претходног федералног премијера Скота Морисона, када је он почетком 2020. године уместо да буде са својим народом, који се борио са катастрофалним пожарима, тада породично летовао на Хавајима, данас видимо сличну ситуацију. Разлика је само у томе што Албанезе данас уместо на приватном борави на свом службеном одмору. Зато се недавно одржани самит НАТО-а у Мадриду, где је Албанезе био специјални гост, претворио за њега у неки имагинарни „хавајски пут“ са незаобилазном туром до Кијева, данас омиљеном дестинацијом свих челника НАТО држава. Колико ће овај први службени пут око света политички коштати новоизабраног премијера, сазнаћемо вероватно у неком од наредних истраживања јавног мњења. До тада нам само остаје да се заједно молимо, и надамо да ће се природа коначно смиловати, и тако помоћи десетинама хиљада Аустралијанаца из околине Сиднеја.