Pre nekoliko dana gost Srpskog glasa bio je Stefan Popović, poznati novinar i TV voditelj iz Džilonga. Povod za razgovor bio je film ‘Kosovo – momenat u civilizaciji’ u kome on ima ulogu naratora i voditelja.

– Stefane, reci nam za početak nekoliko reči o sebi…

– Rođen sam u Džilongu 1986. Otac Dragan je iz Niša, u Australiju je došao par godina ranije, a majka Gina je sa Kosmeta, iz sela Belo Polje kod Peći. Ona je u Australiju došla sa svojom majkom i mojom bakom kad je imala deset godina. U Melburnu sam završio novinarstvo, radim kao novinar i TV voditelj, ali imam i druga interesovanja. Nastupao sam kao stend-ap komičar, a u filmu ‘Bićemo prvaci sveta’ Darka Bajića sam glumio košarkaša. Pisao sam i na društvenim mrežama i to je naišlo na veoma dobar prijem kod čitalaca.

– Nedavno si sa Borisom Malagurskim i još nekoliko saradnika snimio film ‘Kosovo – momenat u civilizaciji’, koji govori o našem kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji. Koja je osnovna poruka filma?  

– Svi znamo šta se u poslednjih dvadesetak godina dešava na Kosovu i Metohiji, i koliko je naših crkava i manastira uništeno. A one koje su preostale Albanci hoće da prikažu kao svoje nasleđe. Činjenica da su kvazi-političari tzv. države Kosovo odustali od zahteva za prijem u Unesko govori da smo uradili pravu stvar i nadam se da smo bar delimično doprineli tome. I veoma sam srećan zbog toga.

– Film ste uradili na engleskom…

– Da. Poenta je u sledećem: Hteli smo da ljudima širom sveta ukažemo na ono što se dešava sa našom kulturnom baštinom na Kosmetu.Ali kako to uraditi? Pa prvo ćemo im pokazati svu lepotu naših crkava i manastira, kako bi ih oni zavoleli, jer kad ti nešto zavoliš onda želiš da to štitiš i čuvaš. Isto kao što ljudi znaju za rimski Koloseum, i zamislite da sad nekome padne na pamet da to ruši, naravno da će svi ustati da to spreče.

– Već ste imali nekoliko premijera filma, u Beogradu, Parizu, Banjaluci…

– Svetska premijera je bila u Parizu, i to nije bilo slučajno. Odabrali smo glavni grad Francuske, jer u Parizu je sedište Unesko-a, a naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji nije samo naše, već i svetsko kulturno naleđe. Posle toga smo imali premijeru u Beogradu. Bilo je planirano da bude održana ispred hrama Svetog Save na Vračaru, ali nas je kiša omela, pa smo je održali u kripti hrama. Kripta je bila krcata, bilo je prisutno hiljadu ljudi, a napolju je ostalo još toliko. To govori da je interesovanje za film bilo ogromno. Ja sam posle beogradske premijere morao da se vratim u Australiju, a kasnije je film prikazan i u Banjaluci, Podgorici i Nišu.

– Da li planirate i premijeru u Australiji?

– Da. Ali pre toga nameravamo da film prikažemo u Evropi, u Švedskoj, Austriji itd. Za par nedelja ćemo imati premijere u Stokholmu, Inzbruku, Lincu, Beču… Što se Australije tiče, voleli bismo da cela ekipa bude tu, a to ipak nije lako organizovati. Pošto je film urađen na vrhunskom nivou, trudimo se da i premijere budu vrhunski organizovane.Dakle, treba najpre naći dobru bioskopsku salu, da se ljudi lepo osećaju dok gledaju film. Voleo bih da jednu premijeru imamo i na Srpskom festivalu u Sidneju, koji kao što svi znamo posećuje veoma veliki broj ljudi. U svakom slučaju, radimo na tome i kad sve organizujemo obavestićemo naše ljude širom Australije.

– Da li ste razmišljali kako da film nađe put i do Australijanaca, a ne samo Srba koji žive u Australiji?

– Naravno. Najbolje bi bilo kad bismo uspeli da ga prikažemo na televiziji, npr. na Es-Bi-Es-u, ali to nije nimalo lako. Ipak potrudićemo se da film vide i Australijanci, a onda i građani drugih zemalja širom sveta.

– Koliko je trajalo snimanje filma i gde ste ga snimali?

– Samo snimanje je trajalo samo deset dana, svaki dan, od jutra do mraka. Ali pripreme i montaža su trajale mnogo duže. Snimali smo svuda po Kosmetu, u Gračanici, Dečanima, Peći, Mitrovici, Prizrenu itd.

– Koliko ljudi je radilo na filmu?

– Reditelj filma je Boris Malagurski, scenario je napisao Miloš Ninković, snimatelj je bio Mladen Janković, a ja sam narator i voditelj. Bilo je još ljudi koji su na ovaj ili onaj način pomagali u realizaciji filma, ali smo nas četvorica, ako mogu da kažem, podneli najveći teret. Npr. Miloš je završio teologiju, pa nije bio samo scenarista već i glavna ‘veza’ sa Srpskom pravoslavnom crkvom, tako da smo imali obezbeđen pristup crkvama i manastirima.

– Koji je bio tvoj lični motiv da učestvuješ u stvaranju ovog filma?

-Patriotizam. Ja sam rođen u Australiji i ovde živim, ali moja otadžbina je Srbija. Osim toga, ja sam za Kosmet emotivno vezan, jer moja majka je iz Peći, tamo sam prvi put bio kad sam imao deset godina. Ali ovaj film nije namenjen samo Srbima sa Kosmeta, već svim Srbima ma gde živeli. Jer, kako to lepo kaže moj prijatelj Boris (Malagurski): Svi smo mi sa Kosova.

– Znamo da su za snimanje filma potrebna velika sredstva. Ko vam je finansijski pomogao u realizaciji filma?

– Najpre bih istakao pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju i gospodina Marka Đurića, koji nam je zaista mnogo pomogao. Oni su bili najzaslužniji za organizaciju, dakle ne samo u finansijskom smislu, pomogli su nam oko promocije itd. Zatim bih istakao pomoć Turističke organizacije Beograda, oni su nam pomogli oko putovanja, npr. kupili su nam karte. Tu su zatim bile donacije, da tako kažem – običnih ljudi. Npr. moj otac je dao 250 dolara, a takvih ljudi je bilo mnogo. I svi su imali isti motiv. Bili su srećni kad su videli da mladi ljudi rade nešto korisno i lepo… Dakle, imali smo pomoć sa raznih strana, sve vreme smo osećali energiju i entuzijazam tih divnih ljudi i ja sam im u ime cele ekipe neizmerno zahvalan.

– Kakvo je trenutno stanje na Kosovu?

– To je teško reći, ali u najkraćem bih ga opisao ovako: Stabilno – nestabilno. Mi smo na Kosovo stigli posle izbora, kad su tenzije već splasnule, tako da je stanje bilo relativno bezbedno.

– Jesi li ponekad osetio strah?

– Ne. Moj otac kaže da Bog čuva dobre ljude i budale, tako da sam bio zaštićen po dva osnova (smeh). Šalim se, naravno. Meni je najvažnije bilo da znam da pričamo istinu i da to radimo bez mržnje. Dakle, ako govoriš o činjenicama i ne širiš mržnju, onda ne osećaš nikakav strah.

– Da za kraj promenimo temu. Imao si priliku da ovde u Melburnu intervjuišeš i Novaka Đokovića. Kako je to izgledalo?

– Super. Kao prvo, ispalo je to slučajno. Bila je neka fudbalska utakmica i meni pre početka kažu da je moguće da na poluvremenu dođe neki teniser, nisu mi rekli o kome se radi. Ja mislim biće neko iz Australije, Lejton Hjuit ili neko drugi. Kad se završilo poluvreme kažu mi: Evo ga, dolazi. Ja pogledam, kad ono Nole. Malo se iznenadim, onda pružim ruku i kažem: Ja sam Stefan, on se nasmeje i kaže: Drago mi je, ja sam Novak. Ma Nole je sjajan lik, pravi Srbin i naš najveći ambasador.

– Stefane, želimo ti sve najbolje u daljem radu i hvala na razgovoru.

– Hvala i vama.

Razgovarao: Željko Prodanović