Razgovarala: Irena Deletić – Čia
Džefri Robertson je rođen u Sidneju 1946. Tu je završio pravo, a 1970. odlazi u Englesku gde i danas živi. Član je kraljičinog veća, advokat za ljudska prava, sudija UN-a za ratne zločine, autor, akademik i TV voditelj.
Neki advokati rade u okviru tradicije, a neki opet odlaze tamo gde nema utabanih staza i ostavljaju svoj trag. Nije čudno onda da su dražesno napisani memoari Džefrija Robertsona naslovljeni: ‘Pre svega svoj čovek: pouzdani memoari’. Ideja za naslov potekla je od ministra iz Blerove vlade koji je želeo da postavi Džefrija na važnu pravosudnu funkciju u EU pravosuđu. Kada je čuo Džefrijevo ime za nominaciju, stalni sekretar je odgovorio s lažnim oduševljenjem: „Kakva sjajna ideja, ministre… Ali on je prilično svoj čovek, zar ne?“ Ovo se, naravno, odnosilo na dobro poznatu činjenicu da se u Džefrija nije moglo pouzdati da će podržati svaku tvrdnju vlade.
Džefri je radio na nekim od najuticajnijih pravnih slučajeva koje je svet video u proteklih pet decenija. Učestvovao je u predmetima protiv generala Pinočea i HejstingsaBande (predsednika Malavija), a branio je Salmana Rušdija i Džulijana Asanža, da spomenem samo neke.
Zahvaljujući svojim jedinstvenim izdanjima stekao je veliku međunarodnu bazu obožavalaca prvenstveno zbog sposobnosti da zainteresuje čitaoce i omogući im da sagledaju okolnosti iz šire perspektive. Jedna od takvih knjiga je ‘Nezgodni genocid: Ko se seća Jermena?’ U njemu se Džefri upušta u detaljno istraživanje genocida nad Jermenima 1915. koji je izvela turska vlada. Dovoljno drzak da osudi licemerje Britanije i Amerike zbog odbijanja genocida iz straha da se ne zamere Turskoj, svom savezniku u NATO-u, Džefri ističe kako se demokratije najbolje mogu nositi sa poricanjem genocida, bez kršenja slobode govora.
Njegova najnovija knjiga, napisana tokom karantina, izlazi u aprilu i nosi naslov: ‘Loši ljudi – i kako ih se otarasiti. Plan B za ljudska prava.’ Dok se većina nas borila sa nekim najosnovnijim dužnostima tokom pandemije, Džefri je radio na novom rukopisu. Njegovu gorljivu strast je teško shvatiti. A onda se setim stava Bendžamina Frenklina o tome kako se može ostaviti neizbrisiv trag na ovom svetu: ili napiši nešto vredno čitanja ili uradi nešto vredno pisanja. Džefri je sigurno ostvario i jedno i drugo.
Moja sopstvena nekonformistička predispozicija me je najpre privukla Džefrijevom delu i odmah sam bila očarana njegovim zvučnim i nadahnjujućim glasom. U decembru, kad sam konačno imala privilegiju da ga upoznam, iako samo virtuelno, razgovarali smo o časnoj i problematičnoj prošlosti Srbije, nadi u budućnost, i stanju sveta u sadašnjem trenutku.
Kako je naš iskren razgovor napredovao, nisam mogla da se ne osećam samouvereno u vezi sa budućnošću Srbije na svetskoj sceni i napretkom sveta u celini. Signal je jasan – danas u svetu ima mnogo toga da se očisti. Fašizam, korupcija, šovinizam, neznanje i halapljivost je svuda. Međutim, većina nas ima ono što naši preci nisu imali – slobodu da kritički razmišljamo.
Pripremajući pitanja za ovaj intervju, razmišljala sam kako se identifikuje moderna Srbija i sve vreme je prisutna činjenica da snažna podvojenost proganja identitet Srbije. Tokom svoje istorije, Srbija se nikada nije opredelila za jedan od dva antagonistička ideološka sistema (Istok i Zapad). To je, kao što bi se moglo očekivati, dovelo do podele nacije kada je reč o definisanju sopstvenog karaktera i pravca kojim se zemlja kreće.
Pa ipak, kako smo Džefri i ja zaključili ovaj intervju, ostala mi je nada da ono što dolazi u Srbiji je bolje od onoga što je bilo i da je možda vreme da počnemo da donosimo izbore koji odražavaju naše nade – a ne naše strahove.
Uzimajući u obzir da ne postoji savršen pravosudni sistem, čini mi se da je svet daleko od svog dosega jednakosti država kada su u pitanju očigledna kršenja međunarodnih zakona o ljudskim pravima. Kao što ste Vi istakli – svet ne želi da uznemiri Tursku, pa neće pominjati genocid nad Jermenima. Da je to nacija od manjeg strateškog značaja, nesumnjivo bismo videli neki oblik ukora. Da li mislite da su moćne nacije spremne da se suoče sa istinom? Ako je tako, da li bi bilo potrebno nešto toliko radikalno kao što je donošenje zakona da se moć udalji od političara i stavi u ruke sudija i sličnih, navodno neutralnih tela? Kažem da se pretpostavlja, kao što znam, da se u nekim zemljama kupuju sudije.
Naravno da su neke sudije potkupljene… Mislim da je glavni problem svetskog poretka paralizovani Savet bezbednosti. Sada smo došli do faze u kojoj imamo Savet bezbednosti takav da bilo kakva akcija u odnosu na međunarodne zločine Amerike, Rusije ili Kine podleže vetu. To znači da se Međunarodni krivični sud prepucava sa srednjoafričkim generalima, jer oni su jedini ljudi koji nemaju podršku super sila. I to je užasan problem Međunarodnog krivičnog suda; potrebna mu je jednoglasnost pet stalnih članova Saveta bezbednosti radi preduzimanja krivičnog gonjenja vlasti. Oni nemaju tu podršku i rezultat toga je da im preostaje da se bave ljudima koji nemaju podršku ili savez sa svetskim super silama. Zato je pokretu za ljudska prava potreban plan B, koji još zovemo Zakon Magnickog, koji predstavlja ciljane sankcije, jer loše stvari čine loši ljudi – bilo da to su ljudska prava ili velike korporacije.
Zvuči kao da ćete o tome razgovarati u svojoj novoj knjizi?
Da, jeste. Ovo je bio uvod u put koji su trasirali Nirnberški procesi kada su otvoreni. To je ono što se razvilo u Međunarodno pravo, a opet nema izvršenja protiv država koje su prijateljske sa Rusijom ili Kinom ili Amerikom. Ti ljudi teško da će ikada biti procesuirani.
Međutim, postoji alternativa korišćenju ciljanih sankcija protiv osoba odgovornih za kršenja ljudskih prava i zato pozivam Australiju da usvoji ciljani sankcionisani zakon protiv pojedinaca. Naročito ono što ja nazivam mašinovođama za Aušvic, a to su: lekari, pravnici, računovođe – svi koji pomažu i omogućavaju ove zločine protiv čovečnosti. Ovim ljudima koji pomenuto omogućavaju treba zaustaviti dolazak u Australiju, korišćenje australijskih banaka, slanje njihove dece na australijske univerzitete i njihove roditelje na lečenje u Australiju. Takve sankcije predstavljaće stvarnu štetu, oblik kazne, koji možemo da sprovodimo kroz svoje zakone – a ne putem međunarodnih zakona.
Međunarodno pravo može opisati samo ono što bi trebalo biti kažnjeno, zločini protiv čovečnosti i tako dalje. Ali, nacionalni zakon daje moć zaustavljanja takvih zločina. A ako su parlamentarni narodi sveta, kako ih ja nazivam, to su oni koji veruju u liberalnu demokratiju, bila bi zajednička stvar, videli smo štetu koju pojedinci mogu naneti. Na primer Keri Lem se žali da ne može da koristi svoje kreditne kartice.
„AmnestiInternešenel“ (AmnestyInternational)i „Odbor za spoljne poslove Britanskog parlamenta“ su objavili izveštaje koji glatko optužuju NATO za činjenje ratnih zločina tokom 74 dana bombardovanja Srbije kada su koristili municiju sa osiromašenim uranijumom. Britanski „House“ je rekao da NATO nije tražio dozvolu za svoje akcije od UN-a i da je, prema tome, radio suprotno Međunarodnom pravu. Razumem da je uloga NATO-a da maksimizira zaštitu civila; međutim, ima jasne zakone kojih se mora pridržavati. Šta se dešava kada najmoćniji vojni savez na svetu krši svoje obaveze prema međunarodnom pravu? Može li savez kao npr. NATO da odgovara za takav prekršaj i koliko bi takvo suđenje bilo važno da spreči buduće prestupe?
Mislim da se NATO loše ponašao. Imali su strategiju koja je zvučala dobro, ali je pošlo po zlu jer se postavljalo pitanje koje su bombe korišćene u bombardovanju kineske ambasade i srpske medijske kuće. To sam osudio kao zločin, jer se sumnjalo da je to (radio stanica) bombardovano da se zaustavi propagandno emitovanje, ali je u stvari bila nova stanica. Jednostavno bih zamolio Srbe da to uporede sa bombardovanjem Beograda 1941. godine gde je bilo 17.000 žrtava, a Nemci nisu vodili računa o školama i bolnicama. Bilo je to varvarski. Dakle, bar smo se udaljili od toga i uverili se da bar jedna vojna organizacija poštuje pravila o ljudskim pravima. NATO nije u ta dva primera, ali u velikoj meri jesu ili su bar pokušali.
Naravno, postojao je određeni element licemerja – Amerikanci su bombardovali samo sa 4.500metara visine kako bi se izbeglo da njihovi piloti budu ugroženi. Ipak su ubili oko 1.000 ljudi širom zemlje uključujući izbeglice kojima je NATO pokušavao da pomogne. Izgleda da Srbiji zapravo nije smetao taj deo, činilo se da ste to prihvatili kao cenu.
Ponosan sam na Australiju koja je prihvatila sav loš publicitet zbog ponašanja svojih trupa u Avganistanu. Mislim da je krivično gonjenje tih vojnika veoma važno, to postavlja sjajne presedane. Eto, već vekovima postoje pravila o tome da ne ubijate svoje zatvorenike i ne ubijate civile i mi smo zadovoljni pronalazeći neke zemlje spremne da ih sprovode. Mislim da je to napredak na koji Australijanci mogu biti ponosni i Srbi podjednako treba da budu ponosni na krivično gonjenje i podršku tužilaštvu onih koji su se u ratovima ponašali zverski. Nemci su prošli kroz ovo i izašli na drugu stranu podržavanjem krivičnog gonjenja ratnih zločinaca. Mislim da je to način na koji država može da se uzdigne, oporavi i pronađe istinski ponos.
Mislim da u prošlosti Srbije postoje dobre stvari koje su bile dela istinskog patriotizma, dobrote i pristojnosti – iako su mnogi od onih koji su ih činili ubijeni zbog njih. Postoji istorija na koju možete biti ponosni. I sigurno postoji način da se uzdignemo iznad Miloševića i one ere u kojoj se odmazda pretvorila u osvetu.
(Nastavak u idućem broju)
