ZEMALJSKIM rajem gaziš, a vidiš ljude kako ga napuštaju, poput izbeglica grabe ka užičkoj sumpornoj dolini, u barutnom prahu „Namenske“ i sevojničkom „bakru“ sreću da nađu. Godina je 2002. i domar u niskom startu čeka direktivu „ozgo“, da posle 130 godina trajanja okrene ključ u bravi izdvojenog odeljenja Osnovne škole „Bogosav Janković“, poslednji put. Kaže: „Šta ćeš, ovde u Mokroj Gori pedeset stigne da umre, dok se dvoje rodi“! Kao u špici holivudskog „blokbastera“, radnja se naglo izmešta u vreme sadašnje. Dakle, petnaest godina kasnije, mesto je isto, ali je „film“ drugačiji…

– Mokrogorsko izdvojeno odeljenje danas ima 51 đaka i osmoro predškolaca. Pre deceniju, bilo ih je manje. Stavljanje katanca na školu u Mokroj Gori više nije tema. Sada razmišljamo o osavremenjavanju zgrade, o modernijem sistemu grejanja – objašnjava direktorka škole Dragica Lučić. – Paradoksalno, mokrogorsko izdvojeno odeljenje sada ima više đaka od matične škole u Kremnima, tamo ih je svega 30. Trend je takav, da čitave porodice ostaju u Mokroj Gori, jer sada ima posla u Parku prirode, na Mećavniku, u „Šarganskoj osmici“. Iako novca nema dovoljno, jer su plate u celoj državi niske, sve više ljudi život u Mokroj Gori smatra privilegijom i dobrom šansom.

Kažu u školi, ovdašnje čudo počelo je izgradnjom „Šarganske osmice“ i Kusturičinog Mećavnika nad centrom sela. Tu gde odjednom nečega ima, nastali su Kusturičini filmovi i knjige. Četiri festivala, od „Kustendorfa“ do „Boljšoja“ počeše da privlače najznačajnije ličnosti naše epohe. Uvek su zajedno pisci, muzičari, filmadžije, slikari iz celog sveta, sa onima koji od njih uče.

– Rastemo ruku pod ruku sa Mećavnikom. Tome se najviše raduju đaci skloni umetnosti, a najviše folkloraši, njih 40 iz nekoliko sela. Kad nam treba sponzorstvo, prevoz, znamo na koga da računamo. Škola u obližnjem Kotromanu, nekada je bila najveća u ovom kraju. Ona se ugasila davno, jer ovakvog okruženja tada nije bilo – veli nastavnik Vukašin Arsović. – Celo moje nekadašnje odeljenje radi kod Kuste. Nemaju sva deca privilegiju da sretnu velikane svih fela, ne stižu da utiske arhiviraju u sećanju, a novi događaji su već nadohvat ruke. Svet nam ovde u Mokru Goru dolazi „na noge“.

I Kusturica je ostao da živi u užičkom „izdvojenom odeljenju“, u Mesnoj zajednici Mokra Gora.

Tiha revolucija – biorevolucija, počela je malo kasnije. Za čuvenim rediteljem, po sokacima se počeše pojavljivati zeleni ljudi! Nabadaju onim motkama papire i kese. Čiste i uređuju. Ne daju da se zida ko na Zlatiboru. Crv sumnje uvuče se među ljude.

– Biću kratak, ali okrutan! Put, skijalište, kolektor za kanalizaciju, vodovod, ambulanta i apoteka proradiše! Elektromreža bolja, cena đedovine skoči u nebesa, odjednom zemlja vredi, a nisi imao kome da je pokloniš… Nešto tu opasno ne valja, čim nam odjednom sve dadoše. Ali ja znam šta se iza brda valja. `Oće da nas zamrznu! – začuo se vapaj u Domu kulture Kremna, 12. septembra 2008. godine, kad je „država došla da proširi“ Park prirode „Šargan – Mokra Gora“. – Kad velim zamrznu, mislim da će sve da nam zabrane. Ranije nas okupir’o spoljni neprijatelj, sad to iznutra ide. To treba smaći mitraljezom. Ili u Novi Pazar proterati!

Ko tog dana u tamnom vilajetu makar verbalno nije zavitl’o sikirom, il’ direkom u afektu izvaljenim iz tarabe, taj je odma’ proglašen za „zastupnika Kusturice“.

Ispostavilo se, mereno decibelima u školskom dvorištu, da zagovornici prirodnog prava, u pravu – nisu bili. Šta god da je o tome, „iz poverljivih izvora“, tvrdio nekada čuveni „Insajder“. Savladan je, ne bez muka, strah srpskog divljeg arhigraditelja sadržan u rečenici: Ide „giometar“! Ovo sada liči na Švajcarsku, ali su kuće srpske, dinarske brvnare. I u njima ljudi, isti ko pre, samo je više dece.

– Mokra Gora pobediti mora! Ona je nastala u dramatičnom obrtu. Engleska firma sa centralom u Tirani pokušala je da počne eksploataciju nikla i destrukciju najlepše teritorije u Srbiji. Odbranu su započeli gospodin Glibetić sa „Šarganskom osmicom“ i ljudi iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Mene je zanimalo pitanje održivog života. Kada je osnovan Park prirode u Mokroj Gori je bilo nekoliko đaka, a danas ih je 60. Već imamo tradiciju bogatih i brojnih dokaza, da ovde nismo konzervirali život, već smo ga podstakli. Zaštićeno dobro traje 12 godina, izdržali smo pritiske nikl-lobija, a ova najveća pobeda, skoro da je zaboravljena. Međutim, oni se teško u potpunosti zaustavljaju jer su skriveni duboko ispod istraživačkog novinarstva, a podržani su soroševskim metodama i parama – kaže Kusturica i ističe da su zaštita ljudi i prirode ista stvar i njegova najveća strast. – Krug mokrogorske kulture življenja oplemenjen vrhunskom umetnošću sa jedne, i netaknute prirode sa druge strane, zatvorio se. Postao je održiv. Više je ljudi. Zamislite, više je i medveda. Ovih drugih je bilo 50, a sada ih je 90. U ekspanziji su mnogobrojne životinjske i biljne vrste, i to one ugrožene.

Ljudi su u prilici da slušaju najbolje pijaniste, čeliste, violiniste. Imaju najbolji bioskopski repertoar na planeti. Imaju filmski i muzički, a svetski „Kustendorf“, muzički „Boljšoj“ i mnogo toga još. Paradoksalno, najviši dometi građanskog života „na meniju“ su u užičkoj MZ Mokra Gora.

– Ovo je jedina teritorija oslobođena kesa što vise po stablima. Kao nagradu za trud, priroda nam uzvraća sigurnošću u opstanak sveta, kakvim ga je Bog stvorio. Ponekad prođem šumom, reč je o drugoj zoni zaštite u Parku prirode. Tu osetite intenzivan miris medveda, a on je veliki gospodin. Kad čovek nailazi, on se sakrije. Čeka da prođemo. Lepo živimo zajedno – objašnjava Kusturica, držeći u rukama monografiju Park prirode „Šargan – Mokra Gora“, Zavoda za zaštitu prirode Srbije, tek izašlu iz štampe.

– Sve se ovo dešava u epohi apsolutne eksploatacije. Mokra Gora je ekskluzivitet. Nismo dozvolili da odumre. Nismo dozvolili da postane „objekat“ divljeg kapitalističkog duha. Sačuvali smo je i uspostavili duh održivog razvoja.

RAZGOVORI

PUNIH 11 godina Mokra Gora je pozornica Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala „Kustendorf“. U ovom užičkom selu, razgovori meštana sa velikanima umetnosti poput Mihalkova, Končalovskog, Handkea, Džarmuša, Depa ili Sorentina – uobičajeni je prizor.

– Dok nalet kustendorfskog duha „bije“ Mokrom Gorom, čak mi i svetske metropole izgledaju kao lepe varoši. Samo što su malo zabačene – govori rendžer na kapiji Mećavnika.

SAGLASJE ČOVEKA I PRIRODE

PARK prirode „Šargan – Mokra Gora“ prostire se na 11.380 hektara. Prvi stepen zaštite zahvata oko sedam odsto teritorije i to je netaknuto carstvo životinja i biljaka. U zoni drugog stepena zaštite, na oko 28 odsto teritorije parka, resursi se koriste ograničeno, a gradnja takođe nije dozvoljena. Treći stepen, sa oko 65 procenata dozvoljava tradicionalnu gradnju, održivi i seoski turizam.

Među 140 vrsta leptira, ovde je dom jednog od najlepših – apolona. Među 43 vrste zrikavaca i skakavaca, oko Drvengrada živi reliktni, endemski Pančićev skakavac. Mokra Gora je dom najvećeg vilinog konjica – velikog carevića. Od 120 vrsta ovdašnjih ptica, 101 je zaštićena. Mokra Gora je stanište 49 vrsta sisara: medveda, vukova, srna, divljih svinja, divokoza, vidre… Ovi podaci publikovani su u monografiji“Park prirode Šargan – Mokra Gora“, koju su pripremila 22 autora.

(Večernje novosti)