Manastir Dečani u Metohiji je zadužbina Kralja Stefana, sina Kralja Milutina a oca Cara Dušana. Hram je posvećen Hristu Spasu Svedržitelju i podignut je kao grobna crkva Svetog Kralja, odnosno kao „dom Božji“, kako je Kralj govorio. Pod budnim okom arhiepiskopa Danila II hram su gradili graditelji iz primorja na čelu sa fra Vitom, opatom crkve Svete Marije iz Kotora. Svrstava se u raški stil kao spoj višebrodne bazilike i jednobrodne i jednokupolne crkve koja spolja deluje kao trobroda. Iznutra je čini petodelni, raščlanjeni prostrani brod (naos) koji simboliše crkvu nebozemnu kao „lađu spasenja“ i dom ali i zemno sedište Cara Nebeskog i Spasa našeg. Smatrana je vrhunskim graditeljskom tvorevinom zbog svoje veličine, bogatstva klesanog ukrasa i izvođenja u skupocenom i glačanom kamenu.Freskopis (živopis) je završen u vreme Cara Dušana oko 1350. i predstavlja najobimniju celinu zidnog slikarstva u srednjovekovnoj Srbiji. Dečanska crkva je najveća očuvana galerija srpskog srednjovekovnog slikarstva, prava riznica pravoslavne ikonografije sa preko 1000 kompozicija sa više hiljada likova. Živopis je ovde ilustrovana Biblija onog vremena pa ima enciklopedijski karakter. Na njemu je radilo više majstora a jedino je Srđa Grešni u kapeli Svetog Dimitrija ostavio svoj potpis. U manastiru se inače nalazi veliki broj ikona nastalih krajem 16. veka koje je uradio „ubogi grešni monah“ Longin koji je takođe napisao i akatist Svetom Kralju Stefanu i uradio i njegovu monumentalnu ikonu na kojoj je prikazao 17 scena iz njegovog života po žitiju Kralja koji je napisao Grigorije Camblak, jedan od Dečanskih igumana.
U ovom manastiru sačuvana je i velika zbirka duboreznih predmeta-crkvenog nameštaja. Tu je bio i snažan prepisivački centar i škola pismenosti pa je tu sačuvana i značajna zbirka rukopisa među kojima ima najviše onih iz vremena osnivanja i prvih godina života manastira a najvažnija je svakako Dečanska Hrisovulja koju je Kralj Stefan Uroš Treći izdao 1330.godine u vreme gradnje svoje zadužbine da bi utvrdio pravni položaj manastira. Pisana je na vladarskom dvoru u Nerodimlju.Takođe od značaja je i Dečanska Krmčija-zakonopravilo Svetoga Save, čiji se nastanak originalne knjige vezuje za vreme oko 1220.godine. Zahvaljujući ovom čvrstom, pravnom kodeksu Srbija je vrlo rano postala zemlja evropske i mediteranske civilizacije. Zakonik Cara Dušana je nastavak ovog pravnog Zbornika kojim su pravno uređeni odnosi u srpskoj crkvi i državi. U manastiru je čuvana tokom čitave turske vladavine i zbirka akata na turskom jeziku i predstavljala je dokumenta neophodna za opstanak manastira, njegovih imanja, dokazivanje ekonomskih prava i poretka.
Pred kapiju manastira stižemo u kasnim popodnevnim satima. Praznik je Preobraženja Gospodnjeg, 19. avgusta 2018. godine. Po predaji dokumenata, jer manastir čuvaju pripadnici KFOR-a (Italijani), ulazimo polako u manastirsku portu. Moji bratanci, šeretski, jer su ranije već obišli ovaj manastir, znajući kakav će se prizor ukazati pred nama, čim stupamo u malo kaldrmisano predvorje, pripremaju svog prijatelja Aleksandra koji je ovde prvi put.
-Sad ćeš Aleksandre ugledati najlepšu sliku u svom životu.
A Aleksandar nije krio svoje oduševljenje i mislim da mu je trebalo neko vreme da sam zastane i uživa u tom prvom pogledu na manastirski kompleks, pogotovo crkvu, ali Otac Mihailo (iguman manastira svetih Arhangela kod Prizrena) koji nas je vodio na ovo hodočašće, idući napred na nekih desetinu koraka ispred nas, zastade na samom izlasku iz tog natkrovljenog predvorja, na najvišoj tački dvorišta, sačeka da se svi okupimo i pokazujući na crkvu koja se blistala na jakom popodnevnom, avgustovskom suncu sa zapada, poče svoje kazivanje. Svaka njegova reč zvučala je kao nota lepe melodije koja tako prija ušima zbog svetosti i uzvišenosti ovog mesta, koje traje i tu opstaje kroz vekove. Nije uobičajeno da iguman jednog manastira priča o zadužbinama, ali ovom pričom nama koji smo bili uz njega na ovom putu to ojača ljubav i veru. Priveo nas je pričom Svetom Kralju Dečanskom.
„Da li znate kako je ova prelepa crkva, ovaj manastir, jedan od stubova srpske duhovnosti, kulture pa i državnosti, uprkos ratovima i svemu što su Srbi pretrpeli kroz vekove na ovom prostoru, sačuvan i kako odoleva današnjim nedaćama?“- postavi nam pitanje otac Mihailo i kad naiđe na naše ćutanje dade odgovor sam: „Zato što je čuva Sveti kralj Stefan Dečanski, koji je njen ktitor i čije mošti počivaju u njoj, a kojima ćemo se malo kasnije, na današnji praznik, svi pokloniti. Sad slušajte dobro i pamtite ovu priču: Osmanlije su za vreme svog pohoda na srpske zemlje, mnoge crkve pretvorili u džamije i u tom cilju došli su i ovde pred Crkvu Vaznesenja Gospodnjeg. Doveli su veliku vojsku i veliki broj verskih velikodostojnika sa poglavarom, da bi svečanost dobila na značaju. Vojska se rasporedila oko manastira i municiju smestila u malu zvonaru, koju vidite preko puta, na koju postaviše i polumesec sa zvezdom. Glavne vojskovođe i poglavari zauzeli su odaje u manastirskom konaku, a tadašnjem igumanu i bratiji predložili da se poturče ili da u protivnom napuste manastir. Bratija se nakon toga povuče u isposnice u klisuri iznad manastira, ali su u manastiru ostale mošti Svetog kralja na koje Turci nisu obraćali pažnju. Pristupili su obredu pretvaranja crkve u džamiju i pred njenim glavnim ulazom (koji evo vidite pred vama), ceo taj prostor je bio prostrt ćilimima u tu svrhu. U sredini, na počasnim mestima, nalazili su se zapovednici vojske i velikodostojnici, a glavni verski starešina bio je pred ovim glavnim vratima i počeo je da klanja. U tom času zemlja se zatresla, a figura lava stražara sa južne strane, dakle, prema nama na kojoj sada ne vidite glavu, se otkinu i pade na glavu verskog starešine i razmrska je. Njegova krv i mozak poprskaše sve velikodostojnike oko njega. U crkvi se pojavi i neki čudesni plamen, te se Turci razbežaše i tako ova crkva nije nikad pretvorena u džamiju i nije rušena.“
Nakon saslušanog, u tišini smo pratili njegov hod do ulaza u crkvu, pošto smo videli monahe da ulaze i lupaju klepala dajući znak da večernja služba treba da krene. Da utisci sa našeg hodočašća budu potpuni, monasi nakon večernje službe, koja je ovde posebna, otvoriše i kivot Svetog Kralja i mi smo svi odreda prišli na poklonjenje i celivali te svete mošti. Posle molitve idemo na posluženje na dobro poznati Dečanski čardak gde momci ispijaju po rakijicu i kafu i traže blagoslov igumana Save Dečanca da dronom snime manastir.
Znajući da manastir Dečani poseduje veliku zbirku dokumenata vrlo značajnih za srpsku državnost i istoriju naše države a potaknuta činjenicom da novostvorena država Kosovo drsko prisvaja naše spomenike kulture i duhovnosti kao svoje, uputih ocu Savi pitanje:
– Oče Igumane, čujem da se pomno radi na digitalizaciji Dečanske zbirke odnosno biblioteke?
– Da, radimo vredno, dobih najpre kratak odgovor od Oca Save, koji nastavi sa svojim objašnjenjem: Svetlost dana je već ugledao projekat kojim su obuhvaćeni arhitektura i slikarstvo zadužbine Stefana Dečanskog koji je realizovan a i vredna biblioteka će uskoro biti digitalizovana. Digitalni projekat Dečana će biti dostupan celom svetu. Tu će se naći Osnivačka povelja Kralja Stefana, kao i razna dokumenta iz turskog perioda jer su monasi kroz vekove čuvali dokumenta koja su im bila potrebna za ostvarivanje prava na imovinu. Svetlost dana ugledaće zbirka od nekih 270 turskih dokumenata iz kojih se vidi istorijat manastira s početka 16.stoleća. Tu je 65 fermana Sulejmana Veličanstvenog ali i sve ono što svedoči o srpskom trajanju na ovom prostoru do danas. Nastojimo da na engleskom objavimo što više dokumenata i da strancima koji se na razne načine bave Kosovom i Metohijom ponudimo istorijske izvore ne samo o našem manastiru nego uopšte o položaju srpskog naroda kroz istoriju Metohije. Tako će ovi projekti ne samo popularisati lepotu i raskoš srednjovekovne umetnosti Srbije, već će biti i najbolji ambasadori ili misionari našeg kulturnog nasleđa, svedoci da je to pravoslavno kulturno dobro podignuto u vreme procvata srpske srednjovekovne države i da se ne može preimenovati.
– Svaka čast, radite pravu stvar. Pružih igumanu ruku u znak čestitke i pozdrava jer se bliži mrak i moramo se vratiti.
Silazimo niz crkveno stepenište sa čardaka i zastajemo pored istočnika – česme, da se napijemo hladne izvorske vode i dodatno napojimo novom snagom.
Nismo svesni šta kao narod imamo. Uslikasmo se obasjani jakim avgustovskim suncem sa zapada, a vojnici KFOR-a posmatrali su nas sa čardaka ispred svojih odaja povrh manastirske prodavnice. Opet je neka tuđa vojska zauzela najbolje odaje konaka, navodno radi njegove sigurnosti, ne znajući da Sveti Kralj Stefan najbolje čuva ovu srpsku svetinju i da mu drugi čuvari nisu potrebni. “Kosovo je Srbija i uvek će to biti”.
Zato i služi hodočašće. Živa reč je živa reč. Svetinja se najbolje oseti dolaskom i poklonjenjem.
Nada Hadži-Perić
