Među oblacima, u večitom zagrljaju gruzijskih glečera, manastir Kazbegi sa crkvom Svetog Trojstva leži skriven u naručju Kavkaza, bastion hrišćanstva koji već šest vekova odoleva ratovima, epidemijama, invazijama i prirodnim nepogodama, gde su monasima jedino društvo gorske ptice i retki, privilegovani hodočasnici…
Na spisku retkih i privilegovanih hodočasnika je do sad, osim nas, bila čitava kolona identičnih turističkih džipova koji su se kaljugavim putem ka vrhu probijali ravnomerno poput tenkovske invazije, dvojica (verovatno pijanih) ruskih motociklista, jedna kamp kućica, jedan trabant, grupa veselih i pegavih Nemaca, blentavo krdo goveda i ova dvojica. Iskočili su iz okolne paprati, mokri i zadihani, blatnjavi i pomalo izgubljeni, natovareni golemim rančevima i planinarskom opremom.
– Mi idemo na vrh Kazbegija. Gde ste vi krenuli? – upita jedan od dvojice planinara na odličnom engleskom. To je bio siguran znak da nisu lokalci.
– Idemo na mistično hodočašće u bastion kavkaskog pravoslavlja. Samo čekamo da prestane kiša. Možemo zajedno ako hoćete.
Zahvalno su pobacali rančeve na mokru zemlju prekrivenu iglicama pa smo popalili cigarete. Nismo otpuhnuli ni poslednji dim cigarete a kiša je prestala, naglo kao što je i počela. Krenuli smo blatnjavim putem ka vrhu, kroz šumu. Planinari su iza nas puhtali pod teretom rančeva, nas dvoje smo išli ispred. Kao i obično, pale su opklade u to koje su nacionalnosti.
– Sigurno su Amerikanci, vidiš kako lepo govore engleski – reče Sanja.
– Ma neee, neki Skandinavci, mogu da se kladim. U pivo?
– U pivo!
– Momci, odakle ste? – upitah.
– Iz Finske. A vi?
– Ja iz Srbije, ona iz Poljske.
Prateći instrukcije koje smo dobili od pijanog kosača trave u podnožiju, skrenuli smo sa blatnjavog puta pravo u šumu četinara. Nakon dvadesetak minuta veranja po kamenju i korovu, uz nemalo psovki i znojenja, izbili smo iz šume na sam obod visoravni.
Ali, kako to obično u životu i bude, tamo gde sam očekivao da mi panorama drevnog manastira ušuškanog među vrhovima Kavkaza oduzme dah, naleteli smo samo na zid magle, guste i bele poput mleka. Što se tiče daha, njega ionako više nisam imao.
– Mislim da smo ušli u oblak. I to isti onaj koji nas je tako velikodušno zapišao malopre – reče Sanja.
– Vidim neko svetlo tamo – Finac mahnu rukom oko koje se kovrdžala magla. – Hajde da se raspitamo.
Zaista, nešto je slabašno treperilo u ovom gluvom, belom bespuću. Što smo se više približavali, to je više delovalo kao da je u pitanju vatra. Kada smo već uveliko prišli, ispostavilo se da je u pitanju roštilj. Okolne senke zapravo nisu bile aveti davno izgubljenih sovjetskih vojnika, već grupa pripitih i veselih Gruzina. I naravno trabant.
– Izvinite – rekoh na mom katastrofalno lošem ruskom – da ne znate možda gde je Kazbegi manastir?
– Naravno – odvrati dobroćudni roštiljdžija. – Eno tamo! Neodređeno je mahnuo rukom ka magli desno od sebe.
Pred najezdom otomanskih zavojevača, narodi Gruzije su svoje crkve i manastire gradili na izolovanim i teško dostupnim mestima kako bi mogli u miru da praktikuju svoju religiju i da sačuvaju svoje svetinje od neverničkih hordi… U međuvremenu su neverničke horde uvidele da je daleko isplativije otvoriti Doner Kebab u nekoj zemlji Zapadne Evrope nego vratolomno se pentrati po klimatski labilnom Kavkazu, pa su ustupile mesto jednoj drugačijoj vrsti horde – turistima. Ipak, teško da bismo bez pomoći našli manastir. Vešto kamufliran unutar oblaka, manastir smo videli tek kada smo nabasali na ulaz.
– Eto, kakva interesanta paralela, kakva sličnost kulturne i istorijske baštine postoji između Srbije i Gruzije. I jedni i drugi smo pred Turcima razvili arhitekturu na nemogućim nadmorskim visinama – pokušao sam da nametnem vedrije teme.
– Uh, klima na Kavkazu nas ne voli. Uz dužno poštovanje prema svetinjama, ja sam se nadala pogledu odozgo. Da probamo sutra? – upita Sanja nezadovoljno.
Zacelo mi je ideja o ponovnom pentranju uz strmo, mokro brdo bila blago odbojna, ali sam i ja hteo da gledam svet sa više nadmorske visine. Dakle, pristao sam. Oprostili smo se sa Fincima, poželeli im sreću i krenuli nadole. Kada smo se spustili ispod oblaka, ponovo nas je zalio teškom, gustom kišom, kao da želi da se pozdravi.
Idućeg jutra smo se ponovo peli uzbrdo, merkajući nebo poput onih šamana kojima se budućnost otkriva iz oblaka i leta ptica. Nije to bio isti onaj put kojim smo juče išli sa Fincima. Zapravo puta uopšte nije ni bilo, samo kamenja, korova i drveća. Ali smo išli uzbrdo, i to prilično okomitom padinom, što je bio dobar znak.
– Vidi, krst! Krst na vrhu! Stigli smo! Ha! Pre kiše!
Kada smo se popeli, shvatili smo da smo krenuli najstrmijom stranom brda i da smo došli do zadnje strane manastira. Nije bilo ni bitno. Jednom na visoravni, lako smo se infiltrirali u grupe turista koje su se okolo muvale. Sreli smo čak i neke ljude koje smo upoznali u hostelu u Tbilisiju. Svet je mali, rekli su oni. Možda nije mali nego svi čitamo iste turističke prospekte, pomislio sam.
Pogled je zaista bio predivan i vredan maltretiranja. Manastir je stajao uspravno poput polomljenog zuba, na najvišoj tački visoravni. Surovi planinski venci, zelene doline i mutne reke su se prostirale svuda oko nas poput reklame za Milka čokoladu. Shodno tome, krava se oglasi negde u daljini.
– Jesi li zadovoljan? Sviđa li ti se ovde? Slobodno možeš sada da zapališ cigaretu, zaslužio si.
– Jesam, jesam. Samo me jedna stvar buni.
– Da?
– Vidiš onaj motor, tamo u daljini? Kakva mu je ona zastavica?
– Motor ko’ motor. I zastava kao svaka druga. Tri boje, čini mi se.
Jeste bila trobojka. Crvena, plava i bela sa dvoglavim orlom u sredini. Što je moglo da znači samo jedno. Neki nesrećnik sa mog govornog područja je bio ovde. Požurio sam ka njemu.
Putujući Gruzijom sa grupom Poljaka, naučio sam nekoliko novih stvari. Prvo, svi Gruzini znaju za Poljsku, pošto sa njima dele svoju ljubav prema votki i mržnju prema Rusima, dva neoboriva geopolitička argumenta. Srbija je, s druge strane, misaona imenica. Samo je jedan stariji Gruzin reagovao na to kada je čuo odakle dolazim: „Srbija, a? Pa bio sam ja u Srbiji osamdesetih, bio sam u Dubrovniku“. Da bih izbegavao nesporazume, govorio sam svima da sam iz Jugoslavije, što im je bilo relativno jasnije. Ili sam bar ja tako mislio, dok nam jedne prijatne večeri naši gruzijski domaćini nisu nazdravili: „Živeli naši prijatelji iz Poljske i naš prijatelj iz… Čehoslovačke!“
S toga, bilo je razumno kada sam na pola puta preko visoravni počeo da trčim. Kada sam već dovoljno prišao, video sam motor sa velikom srpskom zastavom i šator pored. Samo da je neko tu, pomislio sam.
– Dobar dan! Ima li koga?
– Dobar dan, začulo se iz šatora.
Zatim je usledio momenat zbunjene tišine, verovatno jer smo pet hiljada kilometara od doma a ćaskamo ovde, na planinskim obroncima Gruzije. Ili sam bar ja to tako mislio. Ali eto nas, dvojica zemljaka u tuđini, daleko od kuće, ali ćemo se sada ispričati, popiti kaficu, setiti se Beograda, rakije, ćevapčića, popiti jednu za zdravlje, izgrliti se pa ćemo i jedan drugom na svadbu da dođemo, što da ne. Zatim se ponovo začu glas iz šatora.
– Čuj, dobro je da si naišao. Već danima sam ovde zaglavljen. Da nemaš možda pljugu?
Za trenutak, osetio sam se kao da sam ponovo kod kuće.
Filip Nikolić
