Ovih dana navršilo se 96 godina od proglašenje Kraljevine Srbe, Hrvata i Slovenaca. Kao i kada se stvarala ova država, i danas se postavlja isto pitanje. Zašto je i za koga napravljena ova tvorevina i ko je imao najviše koristi od nje?
Legenda kaže da je i te kako prijalo kralju Petru Karađorđeviću kada se 1. decembra 1918. godine probudio sa granicom na Triglavu umesto, ispod samog prozora u Zemunu. Ili su mu se vidici proširili umesto na Dunavu kod Beograda, čak do Subotice. O lepom, plavom Jadranu i da ne govorimo. Verovatno u tom trenutku nisu razmišljali ni on, ni vodeći srpski političari da je ovo početak kraja ostvarenja srpskog sna. Glavni cilj je ispunjen – da konačno Srbi budu u jednoj državi. Pride Karađorđevići vladaju državom Južnih Slovena, ali i ostalim narodima koji su se zatekli u njoj.
I tu smo stali. Opijeni idejom jugoslovenstva, ali i vladavinom na Balkanu, od kralja i političara pa do običnog naroda… Već tada je počelo urušavanje svega što su Srbi još od ropstva pod Turcima priželjeljkivali i ostvarili. Uz mnogo žrtava, krvi, odricanja… Oslobađanje od Turaka, nezavisna država, kneževina, kraljevina. Uz konstantno širenje teritorija. I junačko držanje u Velikom ratu.
Dok su se Srbi zadovoljavali tvorevinama od Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, Demokratrske Narodne Republike Jugoslavije, FNRJ, SFRJ, SRJ pa do Srbije i Crne Gore, svi oni koji su na mala vrata ušli u obe Jugoslavije uveliko su radili na projektima stvaranja svojih država i nacija. Ovo u Srba kolektivno slepilo još više je produbljeno dolaskom komunista, koji su nam definitivno stegli omču oko vrata. A događaji u poslednje dve decenije jednostavno su gurnuli stolicu sa kolektivnih vešala na kojima se našao srpski narod. Sada se držimo za tu omču, grčevito pokušavao da je se oslobodimo. Da dodirnemo tlo. Gušimo se, ne dolazimo do vazduha. Ali neprijatelji i takozvani prijatelji ne popuštaju. Pričaju jedno, a perfidno nam rade iza leđa. Došli smo u situaciju da nam novopečene države, koje su se nacionalno osvestile početkom 21. veka, drže lekcije i ponašaju se kao da su svetske sile.
Ali ne treba samo krivicu nalaziti u drugima. Naše komšije imale su zacrtan nacionalni plan, kao i mi nekada u vreme kada smo bili pod Turcima, a naša braća preko Drine i Dunava. Ali mi već 100 godina tapkamo u mestu, dok su Albanci baš tada krenuli u ostvarivanje zamisli Prizrenske lige. I na našu žalost, imaju odlične rezultate. Konture Velike Albanije uveliko se naziru.
Mnogo žrtava smo dali i krvi prolili. Vekovi su prolazili da bi konačno bili slobodni i živeli zajedno. Ali za 100 godina uspeli smo da urušimo sve ove tekovine, a u vreme komunizma i vere da se odreknemo. Vreme je za novi početak. Ako treba i za 100 godina. Vidimo se u Prištini.
