Ових дана навршило се 96 година од проглашење Краљевине Србе, Хрвата и Словенаца. Као и када се стварала ова држава, и данас се поставља исто питање. Зашто је и за кога направљена ова творевина и ко је имао највише користи од ње?
Легенда каже да је и те како пријало краљу Петру Карађорђевићу када се 1. децембра 1918. године пробудио са границом на Триглаву уместо, испод самог прозора у Земуну. Или су му се видици проширили уместо на Дунаву код Београда, чак до Суботице. О лепом, плавом Јадрану и да не говоримо. Вероватно у том тренутку нису размишљали ни он, ни водећи српски политичари да је ово почетак краја остварења српског сна. Главни циљ је испуњен – да коначно Срби буду у једној држави. Приде Карађорђевићи владају државом Јужних Словена, али и осталим народима који су се затекли у њој.
И ту смо стали. Опијени идејом југословенства, али и владавином на Балкану, од краља и политичара па до обичног народа… Већ тада је почело урушавање свега што су Срби још од ропства под Турцима прижељељкивали и остварили. Уз много жртава, крви, одрицања… Ослобађање од Турака, независна држава, кнежевина, краљевина. Уз константно ширење територија. И јуначко држање у Великом рату.
Док су се Срби задовољавали творевинама од Краљевине СХС, Краљевине Југославије, Демократрске Народне Републике Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ па до Србије и Црне Горе, сви они који су на мала врата ушли у обе Југославије увелико су радили на пројектима стварања својих држава и нација. Ово у Срба колективно слепило још више је продубљено доласком комуниста, који су нам дефинитивно стегли омчу око врата. А догађаји у последње две деценије једноставно су гурнули столицу са колективних вешала на којима се нашао српски народ. Сада се држимо за ту омчу, грчевито покушавао да је се ослободимо. Да додирнемо тло. Гушимо се, не долазимо до ваздуха. Али непријатељи и такозвани пријатељи не попуштају. Причају једно, а перфидно нам раде иза леђа. Дошли смо у ситуацију да нам новопечене државе, које су се национално освестиле почетком 21. века, држе лекције и понашају се као да су светске силе.
Али не треба само кривицу налазити у другима. Наше комшије имале су зацртан национални план, као и ми некада у време када смо били под Турцима, а наша браћа преко Дрине и Дунава. Али ми већ 100 година тапкамо у месту, док су Албанци баш тада кренули у остваривање замисли Призренске лиге. И на нашу жалост, имају одличне резултате. Контуре Велике Албаније увелико се назиру.
Много жртава смо дали и крви пролили. Векови су пролазили да би коначно били слободни и живели заједно. Али за 100 година успели смо да урушимо све ове тековине, а у време комунизма и вере да се одрекнемо. Време је за нови почетак. Ако треба и за 100 година. Видимо се у Приштини.