Piše: Rajko Nedić
Ne tako davno, bivši ministar rudarstva Milan Bačević najavio je plan o izgradnji kanala Morava – Dunav – Vardar uz ostvarenje vekovnog sna, i najavio da će Kinezi uložiti deset hiljada milijardi evra u Srbiju. Bačević je za ove naučno-fantastične bisere nagrađen mestom ambasadora u Kini. I brzo je zaboravljen. I on i njegove ideje. Ostali su u kanalu.
Srbi, već oguglali na megalomanske projekte nisu ni stigli da zaborave na ovu glupost, jer nas uveliko „obrađuju“ ostvarenjem novih-starih snova, silaskom Beograda na reke. Ali, iznenađenjima nema kraja. Usred burne rasprave u skupštini o specijalnom zakonu koji bi legalizovao „Beograd na vodi“, obelodanjena je još jedna fenomenalna ideja, ovog puta gradonačelnika Kragujevca Radomira Nikolića, sina predsednika Tomislava Nikolića. Mlađani Nikolić najavio je dolazak ni manje ni više, Diznilenda u ovaj grad!
Bambilend. Ovo je bila prva reakcija na Nikolićevu priču, a ne turistički i ekonomski bum koji bi nas potresao u slučaju da se Kragujevac nađe među šest svetskih gradova koji imaju ovaj zabavni park. Požarevac, Marko, Mira i Sloba Milošević, a ne Miki i Mini Maus, Milan Bačević, a ne Šilja… Sumnjivi šeici, a ne Baja Patak… Tako je javnost u Srbiji ispratila senzacionalno otkriće predsednikovog sina…
Zašto Srbi više ne veruju u ovakve priče? Zašto i kada se pojavi neka eventualno dobra ideja ili projekat koji bi mogao da pokrene Srbiju u narodu bude kritikovan, pa i ismejan? A da opozicija i botovi i ne stignu da odrade svoj deo posla? Priča o Diznilendu, u stvari je asocijacija na život u Srbiji. Već dve decenije narod živi na tankoj liniji između surove stvarnosti i mašte o nekom boljem životu. O nekom lepšem svetu. I zato nam se u ovoj turobnoj stvarnosti od ljudi koji odlučuju o našim sudbinama, priviđaju ličnosti iz neke druge dimenzije. A ova država je upravo dobra podloga za takve budalaštine. Bajke političara i galerija likova stvaraju nam iluziju da već živimo u Diznilendu.
Kanali, megapolisi, zabavni parkovi. Još jedna priča za laku noć.