Iako je celom svetu poznato da biti šeik, znači imati milione i milijarde dolara, ipak je bolje biti šef u Srbiji nego šeik u Arabiji. Iako je celom svetu poznato da je biti Obama, znači biti predsednik najače sile na svetu. Ipak. Šeik može da ima hiljade hektara naftnih polja, pa mu ništa ne vredi. U Zemlji čuda i kad si šef na jednim jedinim radnikom opet si bolji i pametniji.
Zašto?
Kad si šeik, niko te ne voli zato što imaš toliko para. Kad si Obama niko ne voli što imaš toliku vlast. Kad si šef u bilo kom preduzeću svi te vole i svi ti se udvaraju i svi sanjaju o tome da i oni jednog dana možda postanu šefovi.
U Srbiji, šef je zakon.
Ubeđen sam da ne postoji lepše zanimanje nego biti šef. Svi te poštuju (ko danas poštuje Obamu), svi ti se dive, svi ti se udvaraju. Niko ne sme reč da kaže i kad praviš katastrofalne greške. Sve što uradiš, ili kažeš uvek dobiješ isti odgovor.
„Bravo šefe.“
Nema veće časti od toga nego da ti šef dođe na slavu. On uvek sedi u vrhu stola, njemu se uvek ukazuje najveća pažnja. I svi gosti koji sede za tim stolom, znaju da je to tvoj šef i oni se odjednom ponašaju ljubazno, kulturno i ne psuju. Pobogu, pa on je šef.
I kad je u pitanju prijateljstvo. Najbolje je biti prijatelj sa šefom. Nema veze za drugare iz detinjstva. Reč „biti kućni prijatelj se šefom“ je u Zemlji čuda zaista vrhunska.
Interesantno je u ovom trenutku reći, da je to bilo isto tako kao kad sam i ja bio mlad, a to je bilo pre preko 40-ak godina.
Nema šanse da jedan šeik toliko dugo može da uživa u „vladavini“. Decenijama. Oni se smenjuju, gube novac, postaju bogatiji pa onda još više izgube, ali u Srbiji toga nema. Šef je uvek na prvom mestu.
Na svadbama, slavama, rođendanima i skupovima. Niko od nikog ne može da dođe do reči. Svi pričaju u glas i svi se deru i svako svakom upada u reč. Ali kad šef podigne ruku da nešto kaže, onda nastaje mrtva tišina. Niko ni reč da zucne. Niko i ne diše. Jedva da se čuje komarac kao u nekoj daljini. Niko se i ne usuđuje da upadne šefu u reč.
Nigde ni na kom nivou, ni na kom skupu niko ne može da priča duže od pola minuta da mu neko ne upadne u reč. Kad šef počne da priča, onda može da priča satima i niko ga neće prekinuti. I ako se neko silom prilike nakašlje, onda ga svi oštro pogledaju. I kad šef konačno završi, onda sledi aplauz i:
„Bravo šefe.“
Ubeđen sam i mogu da dokažem da se svaki pojedinanči šef u Zemlji čuda duplo više zdravi sa svojim radnicima, njihovim rođacima i prijateljima nego Obama.
Ali zašto bi se ljudi toliko i zdravili sa Obamom, kad on nema takvu izvršnu vlast kao srpski šef. I tu se naravno postavlja i pitanje: Zašto je taj šef toliko važan i voljen?
Vrlo prosto. Šef može da ti opravda izostanke s posla, Obama ne može. Šef može da ti da bolovanje kad god poželi, Obama ne može.
Šef može da ti podigne platu, ne mora nikog da pita, Obama ne može, mora da mu odobri Kongres.
Šef može da te predloži da ideš na godišnji odmor u banju o trošku preduzeća, Obama ne može da te pošalje na besplatnu kafu.
Šef može da ti zaposli rođaka da radite u istom preduzeću.
Jednostavno može da uradi šta god zamisliš i poželiš i zato nije ni čudo što narod usklikuje:
„Bravo šefe.“
A sam šef, on se ponaša kao da je iznad Obame i šeika. Kad se predstavlja negde, gde ga ljudi ne znaju pa pitaju a čime se ti baviš. On kaže „Ja sam šef.“
Ako ga pak, niko ništa ne pita on onda, kad krene neki razgovor ili diskusija o bilo čemu, on počinje rečcenicu sa:
„Ja sam šef… i mislim da sve ovo što se diskutuje o globalnom zagrevanju je zavera Amerike… Mislim da UN ne radi kako treba… Mislim da je Rusija u pravu po pitanju Ukrajine… Mislim da bi u Srbiji trebalo zabraniti gej parade…
I svi naravno slušaju bez reči i svi naravno kažu:
„Bravo šefe.“
Ako vam do sada nije jasno zašto je u Zemlji čuda bolje biti šef, nego biti Obama ili šeik poslušajte sledeće:
Kad jednom postaneš šef, niko živi ne može da te smeni. Obama može da bude predsednik samo dva puta. Šeik može da izgubi svo bogatatvo.
Jednom šef, zauvek šef.
Obama je danas tu, kad ne bude više predsednik Amerike, niko neće ni znati da je bio… posle pet šest godina. O šeiku i da ne govorimo. A šef… on se pamti decenijama, da ne kažem vekovima.
„Što sam ja imao šefa, umro, Bog da mu dušu prosti“, polupijan Srbin će to uvek da kaže bilo gde i na bilo kom mestu. „Niko mu nije bio ravan. Dolazio mi je na slavu, bili smo na ti, terali smo se u materinu…“
Kad on to priča, drugi (polu)pijani Srbi koji ga slušaju dive mu se jer je on mogao svog šefa da tera u materinu.
Ludilu nema kraja.
Nema veće sreće i časti nego da ti šef bude kum. U istu kategoriju može da se stavi i kad te žena prevari sa šefom. Šef je nedvosmisleno najbolja profesija u Zemlji čuda, a ja bih dodao i u svetu.
Jedina stvar koja može da se meri sa šefom jeste – biti Gazda. Kad te ljudi zovu šefom ili gazdom, onda znači da si uspeo u Zemlji čuda.
Gazda je nekad bio onaj ko ima imanje, posede. Ima stoku i bavi se poljoprivredom. Danas je gazda onaj ko ima stan ili dva pa ih izdaje. Zovu ga Gazdom i oni stanari koji su se iselili godinama ranije. I to mu dođe na istom, jednom šef, jednom gazda. Zauvek šef, zauvek gazda. Obama bi se postideo kad bi znao koju je zemlju izabrao da bude predsednik.