Program za proslavu Dana Australije “Ambasador dobre volje” je inicijativa u okviru koje se Australijanci koji su postigli značajne rezultate i  društvena priznanja uključuju u proslavu Dana Australije širom zemlje. Ti ambasadori poklanjaju svoje vreme dobrovoljno da bi inspirisali ljude širom Australije da se uključe u obeležavanje nacionalnog dana. Ambasador dobre volje iz srpske zajednice je dr. Miloš Ivanović. Mi smo ga tim povodom zamolili za razgovor.

Miloše, vi ste kao dečak došli u Australiju. Hoćete nam na početku razgovora reći nekoliko reči o sebi, kad i gde ste rođeni i kakva sećanja nosite iz zavičaja?

Rođen sam 1975. u Kruševcu gradu u našoj drevnoj prestonici Kneza Lazara i sećam se kako sam se još kao mali dečak divio spomeniku Kosovskim junacima. I namerno išao u školu ili prodavnicu dužim putem, da bi ga prošao i zagledao sa svih strana. A naročito mi je privlačila pažnju ona zapadna strana, gde je izklesan heroj našeg hrabrog naroda po kome sam dobio ime. Još kao mali sam ponosno pričao svakome ko me je pitao, “Mama Slavica i Tata Vlade su mi po vitezu Obiliću dali ime, a ne po Knezu Obrenoviću”.

Ta lepa sećanja iz zavičaja su na svu sreću deo moje sadašnjosti a ne prošlosti – naime, ja sa porodicom svake godine provedem par meseci u nasem Kruševcu, gde mi je porodična kuća iz detinjstva još uvek na dragoj Bagdali, i gde živi većina naše porodice. Kažem naše zato što pored moje, i porodica moje žene Gordane živi u Kruševcu, što je milina za naša tri deteta, Dušana – Dudu (19 god.), Milana – Milanćeta (15 god.) i Ivanku – Ivu (10 god.) kojima je skoro “sva porodica na jednom mestu” tokom svake naše posete.

Uvek mi se činilo nekako “sudbinski” da je devojka koju sam te 1995. upoznao i zavoleo u Kruševcu (za vreme pauze između diplomiranja kao elektrotehnički inženjer i započinjanja Master studija), ustvari bila baš “Kosovka Devojka”. Goca se rodila na Kosovu i preselila kao četvorogodišnja devojčica sa porodicom u Kruševac pre etničko-političkih nemira koji su zadesili pokrajinu još ranih 1980-ih godina. I zato smo i dali sinovima imena iz Pretkosovskog (Car Dušan Silni) i Kosovkog ciklusa (Vitez Toplica Milan).

Vi ste pre 18 godina, sada već daleke 2000.godine, dali prvi intervju za Srpski glas, a povod je bio vaš izbor za Mladog Australijanca godine u Viktoriji.Čime ste zaslužili to priznanje?

Da, te godine sam pobedio kategoriju za “Nauku i Tehnologiju” a pritom i celokupnu nagradu na nivou Viktorije. To je bila godina Sidnejske olimpijade i posle na nacionalnom nivou sam imao vrednog konkurenta u eventualnom pobedniku Ian Thorpe-u. Inače sam nominaciju dobio zbog završenog doktorata u 22. godini i broju objavljenih naučnih radova do tada, u oblasti modeliranja telekomunikacionog saobraćaja.

Koliko je to priznanje značilo vama lično?

Priznanje mi je puno značilo, pošto podseća da smo ovde u jednom poštenom društvu gde se vredan rad i trud ceni, iako si imigrant čak prve generacije. Ja nisam rođen u Australiji. Kada sam stupio na tlo Australije, kao devetogodišnjak iz Srbije sa vrlo malo znanja engleskog jezika, ova država mi je pružila najbolje obrazovanje i priliku da uspem u mojoj odabranoj oblasti. I da na taj način kroz svoj posao sada imam udela u istrazivanju, razvoju i primeni vodeće mobilne internet tehnologije na svetskom nivou.

Nijedno društvo nije savršeno ali ono u što sam siguran je da većina svetskih nacija, ni približno, ne bi obezbedile  ovakvu podršku i prilike za jednog doseljenika. Eto i zato je to nešto na čemu sam ja zahvalan, što cenim i poštujem.

Koliko je to promenilo vaš život u smislu društvenog angažmana?

Što se tiče promene života, to sam se trudio da svedem na minimum posto je život ionako ovih dana prebrz sa obavezama ka porodici, prijateljima, poslu.. U godini kada sam dobio nagradu dobijao sam pozive na razne državne funkcije i sportske događaje. Posebno drage uspomene su mi poseta Kraljice Elizabete 2002. gde sam imao priliku da upoznam nju i Princa Filipa, a i držanje motivacionog govora najboljim maturantima Viktorije zajedno sa guvernerom i premijerom Viktorije u guvernerskoj palati koja se nalazi u botaničkoj basti.

A sada, kada je “malo prošla gužva” ako mogu tako da se izrazim, je ostao ovaj godišnji angazman Ambasadora dobre volje povodom proslave Dana Australije, u čemu mnogo uživam.

Šta znači biti ambasador dobre volje, šta podrazumeva ta počasna titula?

Sa moje tačke gledišta uloga Ambasadora dobre volje je podsetiti ljude da smo privilegovani da zivimo u jednom pretežno egalitarnom društvu koje svima, bez obzira na rasnu ili versku ili bilo koju drugu pripadnost, pruža mir, bezbednost i beskonačne prilike ako se uloži vredan rad. Ja mislim da takve stvari trebaju da se ispoštuju i proslave, i nikako primaju “zdravo za gotovo”.

A meni lično je ovo prilika da kroz dobrovoljno davanje svog vremena uzvratim tom društvu koje je sve to pružilo meni i mojoj porodici.

Dan Australije se obeležava 26. januara. U čemu je važnost tog dana i kako ga građani Australije slave?

Moje lično mišljenje je da je važnost ovog dana u tome što nam daje priliku da proslavimo i budemo zahvalni da smo Australijanci i da smo dovoljno srećni da živimo u ovakvoj zemlji. Ima puno parlamentarnih demokratija na svetu, i zemalja sa slobodom govora i tržišnim ekonomijama. Ali među takvim zemljama, mislim da je Australija unikat sa najboljim modelom harmonične integracije ljudi iz raznovrsnih kultura i pružanjem prilika za miran, zdrav i lep život.

Nikola Tesla je živeo i stvarao u Americi, ali je uvek isticao da je Srbin i ‘srpskoga roda’. Kako je biti Srbin u Australiji?

Jednom rečju – lepo. Lepo zato što imate podršku i prilike da učite, stvarate, postižete, ali bez pritiska neke apsolutne asimilacije. To jest, niko vas ne tera da kompletno zaboravite na svoje korene, nacionalni identitet i kulturu. Sve to može da se gaji i poštuje, dok se istovremeno poštuju zakoni Australije i dok se učestvuje i u njenom društvu i doprinosi njenom razvoju kao moderne tolerantne multi-etničke zajednice.

Inače, deca su naša budućnost, i ono što je meni, Goci i našim roditeljima posebno drago je to da naša deca, iako rođena ovde u Australiji, sa nama i međusobno pričaju isključivo na jeziku koji smatraju svojim maternjim – na Srpskom. Kao i to da naša deca znaju odakle potiču i mnogo vole da idu u Srbiju, bez ikakvog teranja sa naše strane. Oni u Srbiju idu čak češće od nas starije generacije koji putujemo samo kada je tamo leto. Eto recimo u ovom trenutku se čak dva od naša tri deteta nalaze na odmoru u Srbiji, iako smo svi bili prošlog srpskog leta i idemo ponovo ovog dolazećeg leta.

Nažalost, puno naših ljudi u Australiji dozvole svojoj deci da zaborave Srpski jezik, kulturu i istoriju kao i veze sa zavičajem zato sto je “tako lakše”. Uvek ima drugih obaveza ili prioriteta u životu, koji se iskoriste kao razlog ili izgovor zašto se tako nešto desilo. Ali po meni, to je jako tužno za narod koji ionako nije naročito mnogo brojan na ovoj planeti, i koji je uvek morao da se bori da opstane.

I zato se nadam da primerom svoje porodice, dokazyjem da i u današnjem “modernom” svetu gde se sve dešava mnogo brže nego pre, je ipak moguće da mi Srbi u Australiji ne samo održimo svoj identitet u svojoj generaciji nego ga i prenesemo na naša pokolenja.

Na kraju, kakva je vaša poruka građanima Australije povodom Dana Australije?

Proslavite ovu divnu zemlju i društvo koje vam pruža sva ova dobra i prilike, uvek dajte tom društvu više nego što uzimate od njega (recimo kroz dobrovoljni rad ili direktno pomaganje onih manje srećnih od vas). I nemojte zaboraviti na svoje korene, kulturu i zavičaj, pošto ja mislim da je baš taj multi-kulturalni identitet Australije jedna od njenih najistaknutijih prednosti. I baš iz tog razloga, ja se uvek sa ponosom identifikujem podjednako i kao Srbin i kao Australijanac.

Miloše, hvala vam mnogo na vremenu koje ste odvojili za razgovor. Želim vam mnogo uspeha u radu, ličnom i društvenom životu.