Програм за прославу Дана Аустралије “Амбасадор добре воље” је иницијатива у оквиру које се Аустралијанци који су постигли значајне резултате и  друштвена признања укључују у прославу Дана Аустралије широм земље. Ти амбасадори поклањају своје време добровољно да би инспирисали људе широм Аустралије да се укључе у обележавање националног дана. Амбасадор добре воље из српске заједнице је др. Милош Ивановић. Ми смо га тим поводом замолили за разговор.

Милоше, ви сте као дечак дошли у Аустралију. Хоћете нам на почетку разговора рећи неколико речи о себи, кад и где сте рођени и каква сећања носите из завичаја?

Рођен сам 1975. у Крушевцу граду у нашој древној престоници Кнеза Лазара и сећам се како сам се још као мали дечак дивио споменику Косовским јунацима. И намерно ишао у школу или продавницу дужим путем, да би га прошао и загледао са свих страна. А нарочито ми је привлачила пажњу она западна страна, где је изклесан херој нашег храброг народа по коме сам добио име. Још као мали сам поносно причао свакоме ко ме је питао, “Мама Славица и Тата Владе су ми по витезу Обилићу дали име, а не по Кнезу Обреновићу”.

Та лепа сећања из завичаја су на сву срећу део моје садашњости а не прошлости – наиме, ја са породицом сваке године проведем пар месеци у насем Крушевцу, где ми је породична кућа из детињства још увек на драгој Багдали, и где живи већина наше породице. Кажем наше зато што поред моје, и породица моје жене Гордане живи у Крушевцу, што је милина за наша три детета, Душана – Дуду (19 год.), Милана – Миланћета (15 год.) и Иванку – Иву (10 год.) којима је скоро “сва породица на једном месту” током сваке наше посете.

Увек ми се чинило некако “судбински” да је девојка коју сам те 1995. упознао и заволео у Крушевцу (за време паузе између дипломирања као електротехнички инжењер и започињања Мастер студија), уствари била баш “Косовка Девојка”. Гоца се родила на Косову и преселила као четворогодишња девојчица са породицом у Крушевац пре етничко-политичких немира који су задесили покрајину још раних 1980-их година. И зато смо и дали синовима имена из Преткосовског (Цар Душан Силни) и Косовког циклуса (Витез Топлица Милан).

Ви сте пре 18 година, сада већ далеке 2000.године, дали први интервју за Српски глас, а повод је био ваш избор за Младог Аустралијанца године у Викторији.Чиме сте заслужили то признање?

Да, те године сам победио категорију за “Науку и Технологију” а притом и целокупну награду на нивоу Викторије. То је била година Сиднејске олимпијаде и после на националном нивоу сам имао вредног конкурента у евентуалном победнику Иан Тхорпе-у. Иначе сам номинацију добио због завршеног доктората у 22. години и броју објављених научних радова до тада, у области моделирања телекомуникационог саобраћаја.

Колико је то признање значило вама лично?

Признање ми је пуно значило, пошто подсећа да смо овде у једном поштеном друштву где се вредан рад и труд цени, иако си имигрант чак прве генерације. Ја нисам рођен у Аустралији. Када сам ступио на тло Аустралије, као деветогодишњак из Србије са врло мало знања енглеског језика, ова држава ми је пружила најбоље образовање и прилику да успем у мојој одабраној области. И да на тај начин кроз свој посао сада имам удела у истразивању, развоју и примени водеће мобилне интернет технологије на светском нивоу.

Ниједно друштво није савршено али оно у што сам сигуран је да већина светских нација, ни приближно, не би обезбедиле  овакву подршку и прилике за једног досељеника. Ето и зато је то нешто на чему сам ја захвалан, што ценим и поштујем.

Колико је то променило ваш живот у смислу друштвеног ангажмана?

Што се тиче промене живота, то сам се трудио да сведем на минимум посто је живот ионако ових дана пребрз са обавезама ка породици, пријатељима, послу.. У години када сам добио награду добијао сам позиве на разне државне функције и спортске догађаје. Посебно драге успомене су ми посета Краљице Елизабете 2002. где сам имао прилику да упознам њу и Принца Филипа, а и држање мотивационог говора најбољим матурантима Викторије заједно са гувернером и премијером Викторије у гувернерској палати која се налази у ботаничкој басти.

А сада, када је “мало прошла гужва” ако могу тако да се изразим, је остао овај годишњи ангазман Амбасадора добре воље поводом прославе Дана Аустралије, у чему много уживам.

Шта значи бити амбасадор добре воље, шта подразумева та почасна титула?

Са моје тачке гледишта улога Амбасадора добре воље је подсетити људе да смо привилеговани да зивимо у једном претежно егалитарном друштву које свима, без обзира на расну или верску или било коју другу припадност, пружа мир, безбедност и бесконачне прилике ако се уложи вредан рад. Ја мислим да такве ствари требају да се испоштују и прославе, и никако примају “здраво за готово”.

А мени лично је ово прилика да кроз добровољно давање свог времена узвратим том друштву које је све то пружило мени и мојој породици.

Дан Аустралије се обележава 26. јануара. У чему је важност тог дана и како га грађани Аустралије славе?

Моје лично мишљење је да је важност овог дана у томе што нам даје прилику да прославимо и будемо захвални да смо Аустралијанци и да смо довољно срећни да живимо у оваквој земљи. Има пуно парламентарних демократија на свету, и земаља са слободом говора и тржишним економијама. Али међу таквим земљама, мислим да је Аустралија уникат са најбољим моделом хармоничне интеграције људи из разноврсних култура и пружањем прилика за миран, здрав и леп живот.

Никола Тесла је живео и стварао у Америци, али је увек истицао да је Србин и ‘српскога рода’. Како је бити Србин у Аустралији?

Једном речју – лепо. Лепо зато што имате подршку и прилике да учите, стварате, постижете, али без притиска неке апсолутне асимилације. То јест, нико вас не тера да комплетно заборавите на своје корене, национални идентитет и културу. Све то може да се гаји и поштује, док се истовремено поштују закони Аустралије и док се учествује и у њеном друштву и доприноси њеном развоју као модерне толерантне мулти-етничке заједнице.

Иначе, деца су наша будућност, и оно што је мени, Гоци и нашим родитељима посебно драго је то да наша деца, иако рођена овде у Аустралији, са нама и међусобно причају искључиво на језику који сматрају својим матерњим – на Српском. Као и то да наша деца знају одакле потичу и много воле да иду у Србију, без икаквог терања са наше стране. Они у Србију иду чак чешће од нас старије генерације који путујемо само када је тамо лето. Ето рецимо у овом тренутку се чак два од наша три детета налазе на одмору у Србији, иако смо сви били прошлог српског лета и идемо поново овог долазећег лета.

Нажалост, пуно наших људи у Аустралији дозволе својој деци да забораве Српски језик, културу и историју као и везе са завичајем зато сто је “тако лакше”. Увек има других обавеза или приоритета у животу, који се искористе као разлог или изговор зашто се тако нешто десило. Али по мени, то је јако тужно за народ који ионако није нарочито много бројан на овој планети, и који је увек морао да се бори да опстане.

И зато се надам да примером своје породице, доказyjем да и у данашњем “модерном” свету где се све дешава много брже него пре, је ипак могуће да ми Срби у Аустралији не само одржимо свој идентитет у својој генерацији него га и пренесемо на наша поколења.

На крају, каква је ваша порука грађанима Аустралије поводом Дана Аустралије?

Прославите ову дивну земљу и друштво које вам пружа сва ова добра и прилике, увек дајте том друштву више него што узимате од њега (рецимо кроз добровољни рад или директно помагање оних мање срећних од вас). И немојте заборавити на своје корене, културу и завичај, пошто ја мислим да је баш тај мулти-културални идентитет Аустралије једна од њених најистакнутијих предности. И баш из тог разлога, ја се увек са поносом идентификујем подједнако и као Србин и као Аустралијанац.

Милоше, хвала вам много на времену које сте одвојили за разговор. Желим вам много успеха у раду, личном и друштвеном животу.