Попут жила вековних маслина, чији изданци расту и онда када се верује да је веза са тлом одавно избрисана, стваралаштво Олгице Стефановић изникло је на коренима византијског виђења хришћанске филозофије, писмености и сликарства. Тихо (а тиховање се неминовно везује за православље) настају слике које опомињу на обавезу чувања сопствене традиције, писма и естетског доживљаја православног живота. Олгица се обраћа не уму посматрача, него његовој души. Зато су њене слике молитва за прочишћење душе, поглед уперен према животу без земних обмана.

За Олгицу уметност није игра и забава. То је тежак стваралачки посао, који укључује дар, надахнутост, техничку вештину и огроман труд. Он захтева од уметника служење свом позиву, велику дисциплину, образовање, познавање теме и посвећеност.

У прилог томе говори чињеница да је Олгица члан Удружења ликовних уметника Војводине и Србије, да иза себе има преко тридесет самосталних изложби, а својим радовима из области графике, илустрације и иконописа представљала је Србију на многим међународним изложбама у нашој земљи и иностранству (Финској, Белгији, Француској, Пољској, САД, Грчкој, Аргентини, Мексику, Кини…).

Њена изложба под називом „Моја ћирилица – много тога нас спаја“ представљена је у Руском дому у Београду, а затим у Москви, Белгороду и Канади. Тако су руска публика и наша дијаспора у Канади могли да оплемене своју душу гледајући прелепе иницијале српских и руских ћириличних слова.

Олгица Стефановић већ дуго истражује ћирилицу. Њено писмо није само калиграфија, из њених слова светлуцају ликови светитеља са вишевековним мирисом тамјана, из кандила којима су наши преци даривали своје манастире и храмове. На тој светородној лози Немањића, на пространству од Мраморног до Јадранског мора, српско ћирилично писмо понудило је свету најлепше примерке писмености. Мирослављево јеванђеље, књига богоугодног владара из лозе Немањића, представља и данас културно добро од непроцењиве вредности за људску цивилизацију. Њен је значај истовремено и највећа опомена српском православном потомству да је на њима обавеза да сачувају своје писмо и своју културу.

Одрасла на темељима фрушкогорских манастира, васпитана у традиционалној породици која није избрисала трагове свог православног постојања, Олгица је на искону својих предака научила да препознаје знаке своје будуће мисије. А њена мисија започела је тугом за несталим књигама, спаљиваним и уништаваним у више од двадесет фрушкогорских манастира надомак њеног родног града. Српски манастири и њихова вековима уништавана духовност означили су почетак мукотрпне борбе да се свету предоче озбиљни разлози и лепота испреплетана у ћириличном писму и живопису манастирских цркава. Олгица Стефановић већ више од деценије и по истрајава у племенитој мисији спасавања лепоте српског писма, уметности и српске духовности у целини.