Poput žila vekovnih maslina, čiji izdanci rastu i onda kada se veruje da je veza sa tlom odavno izbrisana, stvaralaštvo Olgice Stefanović izniklo je na korenima vizantijskog viđenja hrišćanske filozofije, pismenosti i slikarstva. Tiho (a tihovanje se neminovno vezuje za pravoslavlje) nastaju slike koje opominju na obavezu čuvanja sopstvene tradicije, pisma i estetskog doživljaja pravoslavnog života. Olgica se obraća ne umu posmatrača, nego njegovoj duši. Zato su njene slike molitva za pročišćenje duše, pogled uperen prema životu bez zemnih obmana.

Za Olgicu umetnost nije igra i zabava. To je težak stvaralački posao, koji uključuje dar, nadahnutost, tehničku veštinu i ogroman trud. On zahteva od umetnika služenje svom pozivu, veliku disciplinu, obrazovanje, poznavanje teme i posvećenost.

U prilog tome govori činjenica da je Olgica član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Srbije, da iza sebe ima preko trideset samostalnih izložbi, a svojim radovima iz oblasti grafike, ilustracije i ikonopisa predstavljala je Srbiju na mnogim međunarodnim izložbama u našoj zemlji i inostranstvu (Finskoj, Belgiji, Francuskoj, Poljskoj, SAD, Grčkoj, Argentini, Meksiku, Kini…).

Njena izložba pod nazivom „Moja ćirilica – mnogo toga nas spaja“ predstavljena je u Ruskom domu u Beogradu, a zatim u Moskvi, Belgorodu i Kanadi. Tako su ruska publika i naša dijaspora u Kanadi mogli da oplemene svoju dušu gledajući prelepe inicijale srpskih i ruskih ćiriličnih slova.

Olgica Stefanović već dugo istražuje ćirilicu. Njeno pismo nije samo kaligrafija, iz njenih slova svetlucaju likovi svetitelja sa viševekovnim mirisom tamjana, iz kandila kojima su naši preci darivali svoje manastire i hramove. Na toj svetorodnoj lozi Nemanjića, na prostranstvu od Mramornog do Jadranskog mora, srpsko ćirilično pismo ponudilo je svetu najlepše primerke pismenosti. Miroslavljevo jevanđelje, knjiga bogougodnog vladara iz loze Nemanjića, predstavlja i danas kulturno dobro od neprocenjive vrednosti za ljudsku civilizaciju. Njen je značaj istovremeno i najveća opomena srpskom pravoslavnom potomstvu da je na njima obaveza da sačuvaju svoje pismo i svoju kulturu.

Odrasla na temeljima fruškogorskih manastira, vaspitana u tradicionalnoj porodici koja nije izbrisala tragove svog pravoslavnog postojanja, Olgica je na iskonu svojih predaka naučila da prepoznaje znake svoje buduće misije. A njena misija započela je tugom za nestalim knjigama, spaljivanim i uništavanim u više od dvadeset fruškogorskih manastira nadomak njenog rodnog grada. Srpski manastiri i njihova vekovima uništavana duhovnost označili su početak mukotrpne borbe da se svetu predoče ozbiljni razlozi i lepota isprepletana u ćiriličnom pismu i živopisu manastirskih crkava. Olgica Stefanović već više od decenije i po istrajava u plemenitoj misiji spasavanja lepote srpskog pisma, umetnosti i srpske duhovnosti u celini.