Пре тачно 12 година, 16. новембра 2009. године, тадашњи аустралијски премијер Кевин Рад, се веома емотивним говором извинио некадашњој деци, имигрантима из Велике Британије, која су, у до тада незапамћеној миграционој шеми, насилно одвојена од својих родитеља, а многа и годинама злостављана на фармама у Аустралији. У моменту извињења, у Аустралији је живело око 7 хиљада жртава политике присилне имиграције, иначе, без преседана у целом свету. Већина њих никада више није видела своје родитеље, јер им је речено да су умрли.

„Жао нам је, опростите. Жалимо због трагедије, апсолутне трагедије изгубљеног детињства“ –  рекао је Кевин Рад, тадашњи премијер Аустралије, 16. новембра, пре тачно 12 година, упутивши јавно извињење некадашњим малим мигрантима из Велике Британије, који су насилно одведени у Аустралију, док њихови родитељи никада нису сазнали ништа о судбини своје деце.

У овом веома емотивном говору пред зградом парламента у Канбери, учествовали су и та деца, као одрасли људи и жртве политике присилне емиграције, која се догодила у периоду од 1930. до 1970. године, када је укинута.

Окупљени у Канбери су плакали, док се премијер јавно извињавао. Жртве су стајале једно уз друго, држећи се за руке, баш као што су их некада чврсто стискали на бродовима који су их водили у непознату земљу.

У оквиру британског програма „Деца имигранти“, пуних четрдесет година трајала је ова најтужнија миграција деце. Многи сиромашни малишани, махом узраста од три до четрнаест година, били су послати из британског краљевства у тадашње колоније, државе Комонвелта, углавном у Аустралију, Канаду, Нови Зеланд, Јужноафричку Републику и Зимбабве.

БОЛ ДО КРАЈА ЖИВОТА

Овом срамном политиком, укупно 150.000 деце је одрастало одвојено од својих родитеља, никада не сазнавши за своје порекло и корене.

Говорили су да су им родитељи умрли, да ће у новој земљи живети лепо и срећно, чиме су се они и водили. Надали су се бољем животу, али је већина одрастала у мукотрпним условима, у институцијама, радећи тешке послове на фармама. Неретко су деца злостављана, често и сексуално. Мислећи да немају никог свог на овом свету, трпели су разне тортуре, о којима су у позним годинама говорили са храброшћу, коју су скупљали свих тих година. Многа сведочења потврђују да су неки од тих преживелих малишана данас тешки инвалиди, слепи или глуви, који нису били способни да сами оснују своје породице, а све као последица злостављања којима су били изложени. Све заједно их данас називају „Сирочад Краљевства“ или „Заборављени Аустралијанци“.

• Вама којима смо говорили да немате родитеље, који сте доведени у ову земљу без њиховог знања или пристанка, признајемо да смо вас лагали, да смо лагали ваше мајке и очеве и признајемо да смо вам нанели бескрајну бол, до краја живота. С дубоком срамотом гледамо уназад. Многи од вас су били злостављани на хладноћи, гладни, преплашени, без склоништа, без икога, апсолутно без икога да му потрчите у наручје – изјавио је премијер Рад, пред уплаканим скупом пре дванаест година.

Како је тада рекао премијер, ово национално извињење злостављаној деци би требало да буде прекретница у историји Аустралије, као и да ће настојати да се донекле ублажи бол која им је нанета.

УНИШТЕНО ДЕТИЊСТВО НА ФЕРБРИЏ ФАРМИ

Више од пола пристигле деце из Велике Британије је завршило на једној од Фербриџ фарми, највећи број у Новом Јужном Велсу, где је око 60 одсто њих било сексуално злостављано.

У истрази око злостављања деце миграната укључио се и Дејвид Хил, некадашњи директор у АБЦ корпорацији, а који је 1959. године, са тадашњих 12 година доведен у Аустралију, у оквиру британског мигрантског програма „Деца имигранти“.

О свом боравку у Фербриџ фарми написао је и књигу „Заборављена деца“. Први пут, 2017. године,  је посетио своје родно место Есекс, одакле је са реке Темзе испловио брод за Аустралију. Приликом посете родној Британији био је и у Лондону, где је тада доставио доказе о злостављању деце у Фербриџу.

Уз његову подршку прошле године је отворен дечји парк на месту некадашње школе, који сада чува сећање на сву децу која су прошла голготу на овом месту.

Фербриџ фарма, која се сматрала пољопривредном школом за децу мигранте саграђена је 1938. и затворена је 1973. године. У периоду од 35 година, на овој фарми је живело око 1.000 деце миграната из Велике Британије, узраста од четири до осамнаест година, чије је детињство уништено политиком миграције и злостављањем, какво Аустралија не памти.

Сања Мирић – Шакић

 Празне колевке

Маргарет Хамфрис, социјална радница из Енглеске је 1986. године добила писмо од жене из Аустралије, која је, верујући да је сироче, тражила помоћ од ње да јој пронађе родни лист, како би се могла удати. Клупко је тада почело да се одмотава а Хамфрисова је провела деценије посвећене раду на доказима о злостављању деце у Аустралији. Први пут је, већ 1987. године скренула пажњу на историју присилне миграције. Њен извештај „Празне колевке“ је објављен 1994. године, а по њему је и снимљен филм „Наранџе и сунце“ из 2011. године.

Хамфрисова је у марту 1993. године одликована орденом Аустралије, за свој рад и допринос истини о деци мигрантима из Велике Британије.

 Одштета за жртве миграције

Годинама након што је присилна миграција „Краљевске деце“ укинута, основане су многе организације које су помагале жртвама да се чује њихова реч и које су обелоданиле шта су све преживели у земљама у које су одведени. Због тога је британска влада 2018. године основала фонд за новчано обештећење жртава ове срамне миграционе политике. Сваки одрастао човек и некадашњи мигрант, који је био у том моменту жив, добио је новчану накнаду од  20.000 фунти, односно око 36 хиљада аустралијских долара. Услов је био да су напустили Велику Британију сами, без пратње родитеља, у периоду присилне миграције.

Извињење и домородачкој деци

Потресно извињење Аустралије деци Велике Британије, многи су сматрали да се може односити и на око пола милиона аустралијских домородачких малишана, познатих као „Украдена генерација“. Ова деца су, такође, била изложена злостављању и занемаривању, у складу са старом политиком асимилације, која је трајала од 19. века до касних 60-их година.

Премијер Рад, се иначе, годину дана раније, такође, извинио и овој деци, на необичан начин – свој мандат је започео плесом староседелаца Абориџина. Тада је рекао да је однос према Абориџинима „велика мрља на души Аустралије, која се никада неће поновити“.

• Извињавамо се због закона и политике бивших сазива парламента и влада, који су изазвали дубоку тугу, патњу и губитак аустралијског домородачког становништва – изјавио је Рад, на почетку свог мандата.