Са обала Урала и Каспијског језера, Марта Живановић стигла је пре једанаест година у село Амајић, тачније засеок Горњи Амајић, у близини Зворничког језера. Свој град Атирау, на западу Казахстана, од неколико стотина хиљада становника, заменила је за мало малозворничко село. Љубав и познанство са супругом Жељком Казахстанку Марту Живановић, наставницу енглеског језика, довели су у Подриње. Храбро је кренула у нови живот, хиљадама километара далеко од света на који је навикла.

Причао јој је Жељко о томе како је у Србији, о овдашњем начину живота, али једно је прича, а друго је то доживети. Са њим је разговарала на руском, а када је дошла у Амајић није знала ни реч српског. Било јој је тешко, јер није имала никога са ким би могла да разговара ни на руском, ни на њеном матерњем, казашком језику.

– Највише ми је помогла телевизија, односно титлови. Код нас је све синхронизовано, а овде сам гледала америчке филмове и читала преведене реченице. Пошто сам у Казахстану завршила енглески језик, све сам разумела, а читајући титлове учила како се шта каже на српском. Збуњивало ме што се иста реч пише различито, док ми нису објаснили да су неки титлови на српском, хрватском или босанском. Највише сам научила језик у разговору са људима – објашњава Марта која одлично говори наш језик, а уписала је мастер студије да може да предаје и руски.

Мада је од супруга слушала о нашим обичајима и празницима, све то је за њу било другачије и занимљиво. Када је дошла рекла је себи да ће бити „отворена” и све прихватати, тако да се брзо прилагодила. У Казахстану се поштују традиција и вера, али не у толикој мери као у крају у који је дошла, па јој је и то било необично.

– Овде је скроз другачији менталитет, а о обичајима и да не причам. Овде сви гледају у црквени календар: кад је црвено слово, данас може да се ради, сад не може – празник је, па немој тог дана унети дрва у кући – биће змија и слично. То ми је све било чудно, али сам се брзо навикла. Моје две заове, Жељкове сестре, много су ми помогле да се прилагодим и научиле су ме свему што сад знам. Супруг је гурман, па сам научила да припремам све што се једе у српској кухињи, а спремам и славу Мратиндан. Радим све сеоске послове, а имамо и малињак, тако да сам права српска домаћица – прича уз широк осмех.

Кафу није пила док није дошла у Србију, а има утисак да се овде много једе, нарочито за славе када иде „све по реду” од супе до печења. Каже да су овде људи „пристојни”, веома пријатни и пријатељски наклоњени, увек спремни да помогну и да јој се „баш допадају”.

– Предајем енглески језик ученицима од петог до осмог разреда у Амајићу и Великој Реци и од првог дана сам одлично прихваћена. У зборницама је тако пријатно, атмосфера је као код куће, као да нисмо радни колектив него породица. Често сам морала да објашњавам одакле сам јер већина деце, али и многи одрасли, мисле да сам Кинескиња. Онда им испричам да у Азији не живе сами Кинези, па им показујем на мапи где је Казахстан. Причам им како је тамо и то их занима – каже Марта.

Са собом је донела и национални инструмент домбру, са две жице, сличан шаргији.

– Ученицима мало свирам, па им буде забавно, а уједно науче и нешто ново – открива Марта која иначе ради на одређено време већ неколико година.

Има сина Предрага, ученика четвртог разреда, и Викторију од две и по године.

Марти, која је са 23 године дошла у Србију, огромна промена били су рељеф и клима који су је дочекали. Стигла је из равничарског региона, где се Урал улива у Каспијско море, из краја где ветар дува и лети и зими, где су зиме оштрије, а лета топлија.

У својој домовини је навикла да између села и насеља, уз пут, буду непрегледне празнине, па се по доласку изненадила када су се од аеродрома до Амајића ређала села, насељени предели, нигде краја кућама…

– Други шок је био када смо кренули ка Горњем Амајићу, узбрдо, јер сам навикла на равницу. Иначе, овде ми се много свиђа природа, брда, зелене шуме, језеро, клима ми се допала, блажа је него у Казахстану и баш је добро. Јесте да је зими када напада снег мало теже стићи до села, али је све лепо – прича Марта, која је у завичају оставила баку, млађег брата и мајку, са којима је у контакту путем интернета.

Због деце и посла тренутно је у Малом Зворнику и свакодневно путује до Амајића и Велике Реке, али је свакога викенда на селу где увек има нешто да се ради.

– Када сам кренула овамо знала сам доста о Југославији. Бака и мајка молиле су ме да не идем. Мислиле су да је ту средиште рата. Убеђивала сам их да то није тако, али узалуд. Мајка је долазила да види унуке и уверила се да је овде мирно и лепо – каже Марта којој недостаје средина у којој може да прича на матерњем језику и од доласка ниједном није посетила Казахстан.

Када се чује са својима, треба јој неко време да се „пребаци” на казашки – толико се уклопила овде.

Иначе, Казахстан је држава у средњој Азији, по површини је девета земља на свету, а има око 17 милиона становника.

Извор: Политика