“Овде живи сећање на оне који нису дошли у колони.”, натпис на споменику у облику отворене књиге на уласку у Бусије, пресликава се у стихове “Стојте галије царске, на гробљу браће моје.”, Милутина Бојића.
Ми нисмо ни Београђани, ни Kрајишници, рећи ће многи становници највећег избјегличког насеља на свијету, Бусија. Насеље Бусије налази се у општини Земун, дио је мјесне заједнице Угриновци, али надовезује се и на дио Батајнице. Не налази се ни на једној географској карти, али опет сви знају за њега. То је данас прави градић са већ преко 1.500 кућа и многи га називају највећим крајишким селом. Настало је након Олује, а многи ће нам рећи да га се сви једино сјете углавном око годишњице највеће избјегличке колоне, чији су прашњави путеви Личане, Банијце, Далматинце и Kордунаше довели у ову мочварну равницу.“Директно из Олује у мочвару,рећи ће нам бројни становници Бусија који се и данас 2017 године сјећају 7 година дугог ходања чизмама кроз блато пошто је асфалт у Бусије стигао тек 2005 године,а са њим и чувена аутобусна линија 703.
Те, већ давне 1997. године тадашња радикалска власт продавала је пољопривредно земљиште Пољопривредног комбината ‘Напредак’ из Нове Пазове поред цесте, између Батајнице и Угриноваца, као плацеве за стамбену изградњу. Многи усељеници стога ни до данашњих дана нису успјели урадити конверзију земљишта у грађевинско што им доноси огромне проблеме,а плаше се и нових проблема пошто још имовинско правни односи нису ријешени.
Највећи дио кућа у овом насељу направљен је међусобном помоћи становништва. Многи препричавају како су сами финансирали изградњу водоводне мреже: давали су по хиљаду тадашњих марака за струју и бандере те теко платили изградњу јавне расвјете, цркве и око пет километара асфалта. Највећи дио овог насеља ни дан данас нема канализациону мрежу, а мјештани нам говоре како живе у селу са септичким јамама што се дакако осјећа при свакој већој киши и изливању кишнице. Све то је донијело велике хигијенске проблеме приликом прошлогодишњих поплава.
Званично, Бусије данас имају око 4.350 становника. Њих 500 су млади људи и дјеца. Не постоји организован друштвени и културни живот и све се своди на неколико већ добро познатих завичајних манифестација на које долазе усељеници из свих крајева Србије. Старији се окупљају у локалним кафанама које углавном имају називе везане за некадашњи завичај и у цркви светих Ћирила и Методија, док млади одлазе за Београд.
Широј јавности је готово непознат податак да се посљедњих неколико година, због лоше економске ситуације и недостатка инфраструктуре, људи масовно исељавају из овог насеља. Забрињава податак да данас само у Сиднеју и Сан Хосеу живи чак око 15.000 Kрајишника из Бусија, који финансијски помажу изградњу овог насеља. Огромна већина њих је ову мочварну равницу на самим обронцима Београда напустила посљедњих неколико година и отишла у свијет трбухом за крухом.
Из Бусија крећемо пут недалеких Угриноваца гдје се управо за вријеме наше посјете одржавају вишедневне свечаности поводом Духова као сеоске славе. Знајући да у овом селу такође живи велики број људи из Хрватске, очекујемо да ћемо наићи на смотру завичајног фолклора гдје ће, између осталог, презентирати и културу Срба из Хрватске. Они чине најмање једну трећину становника овог села, што је податак оквирне природе јер званични и прецизни подаци не постоје. Но умјесто фолклора затичемо огроман шатор и неколико тобогана који су постали забава за дјецу.
Локални кафић је и музику, односно зараду, прилагодио навикама Срба из Kрајине. За добро расположење побринуле су се крајишке групе које су најављиване данима прије наступа. У центру села започињемо разговор са случајним пролазником који застаје поред нас:
– Видите, идете још мало па лијево и тамо је ово насеље гдје су ови ваши. Познајем их можда неколико, али људи су дошли ту и живе. Мука их је натјерала да ту дођу… – говори нам Милош не показујући превелико интересовање за своје сумјештане родом из Хрватске и Босне.
Скретање код непокошеног аутобусног окретишта нас води у дио Угриноваца који је углавном насељен Kрајишницима. Уређене и асфалтиране улице са значајном инфраструктуром, те куће правилно постављене по хоризонтали и вертикали, на први дојам дјелују као уредно насеље за становање. Након неколико кругова по насељу ствари нам постају све чудније. Готово све улице у које улазимо носе назив ‘Нова’ са једином разликом у броју испред назива. Схватамо да је општинска управа све улице настањене Kрајишницима назвала истим именом. Све нас је ово подсјетило на нека времена из прошлости, а остало је питање које и дан данас виси у зраку: ствара ли се са овим неки нови избјеглички гето у самој околини Београда?
Још једна избјегличка прича о људима који су из Олује дошли у мочвару, од којих неки немају ни своје гробље, ни обданиште, те чија је амбуланта смјештена на спрату парохијског дома. Ови људи ипак вјерују у неко боље сутра на својим новим огњиштима,иако како кажу „још не знају на чијој су земљи“.
Пише: Мирослав Машић
