ЗЕМАЉСКИМ рајем газиш, а видиш људе како га напуштају, попут избеглица грабе ка ужичкој сумпорној долини, у барутном праху „Наменске“ и севојничком „бакру“ срећу да нађу. Година је 2002. и домар у ниском старту чека директиву „озго“, да после 130 година трајања окрене кључ у брави издвојеног одељења Основне школе „Богосав Јанковић“, последњи пут. Каже: „Шта ћеш, овде у Мокрој Гори педесет стигне да умре, док се двоје роди“! Као у шпици холивудског „блокбастера“, радња се нагло измешта у време садашње. Дакле, петнаест година касније, место је исто, али је „филм“ другачији…

– Мокрогорско издвојено одељење данас има 51 ђака и осморо предшколаца. Пре деценију, било их је мање. Стављање катанца на школу у Мокрој Гори више није тема. Сада размишљамо о осавремењавању зграде, о модернијем систему грејања – објашњава директорка школе Драгица Лучић. – Парадоксално, мокрогорско издвојено одељење сада има више ђака од матичне школе у Кремнима, тамо их је свега 30. Тренд је такав, да читаве породице остају у Мокрој Гори, јер сада има посла у Парку природе, на Мећавнику, у „Шарганској осмици“. Иако новца нема довољно, јер су плате у целој држави ниске, све више људи живот у Мокрој Гори сматра привилегијом и добром шансом.

Кажу у школи, овдашње чудо почело је изградњом „Шарганске осмице“ и Кустуричиног Мећавника над центром села. Ту где одједном нечега има, настали су Кустуричини филмови и књиге. Четири фестивала, од „Кустендорфа“ до „Бољшоја“ почеше да привлаче најзначајније личности наше епохе. Увек су заједно писци, музичари, филмаџије, сликари из целог света, са онима који од њих уче.

– Растемо руку под руку са Мећавником. Томе се највише радују ђаци склони уметности, а највише фолклораши, њих 40 из неколико села. Кад нам треба спонзорство, превоз, знамо на кога да рачунамо. Школа у оближњем Котроману, некада је била највећа у овом крају. Она се угасила давно, јер оваквог окружења тада није било – вели наставник Вукашин Арсовић. – Цело моје некадашње одељење ради код Кусте. Немају сва деца привилегију да сретну великане свих фела, не стижу да утиске архивирају у сећању, а нови догађаји су већ надохват руке. Свет нам овде у Мокру Гору долази „на ноге“.

И Кустурица је остао да живи у ужичком „издвојеном одељењу“, у Месној заједници Мокра Гора.

Тиха револуција – биореволуција, почела је мало касније. За чувеним редитељем, по сокацима се почеше појављивати зелени људи! Набадају оним моткама папире и кесе. Чисте и уређују. Не дају да се зида ко на Златибору. Црв сумње увуче се међу људе.

– Бићу кратак, али окрутан! Пут, скијалиште, колектор за канализацију, водовод, амбуланта и апотека прорадише! Електромрежа боља, цена ђедовине скочи у небеса, одједном земља вреди, а ниси имао коме да је поклониш… Нешто ту опасно не ваља, чим нам одједном све дадоше. Али ја знам шта се иза брда ваља. `Оће да нас замрзну! – зачуо се вапај у Дому културе Кремна, 12. септембра 2008. године, кад је „држава дошла да прошири“ Парк природе „Шарган – Мокра Гора“. – Кад велим замрзну, мислим да ће све да нам забране. Раније нас окупир’о спољни непријатељ, сад то изнутра иде. То треба смаћи митраљезом. Или у Нови Пазар протерати!

Ко тог дана у тамном вилајету макар вербално није завитл’о сикиром, ил’ диреком у афекту изваљеним из тарабе, тај је одма’ проглашен за „заступника Кустурице“.

Испоставило се, мерено децибелима у школском дворишту, да заговорници природног права, у праву – нису били. Шта год да је о томе, „из поверљивих извора“, тврдио некада чувени „Инсајдер“. Савладан је, не без мука, страх српског дивљег архиградитеља садржан у реченици: Иде „гиометар“! Ово сада личи на Швајцарску, али су куће српске, динарске брвнаре. И у њима људи, исти ко пре, само је више деце.

– Мокра Гора победити мора! Она је настала у драматичном обрту. Енглеска фирма са централом у Тирани покушала је да почне експлоатацију никла и деструкцију најлепше територије у Србији. Одбрану су започели господин Глибетић са „Шарганском осмицом“ и људи из Завода за заштиту природе Србије. Мене је занимало питање одрживог живота. Када је основан Парк природе у Мокрој Гори је било неколико ђака, а данас их је 60. Већ имамо традицију богатих и бројних доказа, да овде нисмо конзервирали живот, већ смо га подстакли. Заштићено добро траје 12 година, издржали смо притиске никл-лобија, а ова највећа победа, скоро да је заборављена. Међутим, они се тешко у потпуности заустављају јер су скривени дубоко испод истраживачког новинарства, а подржани су сорошевским методама и парама – каже Кустурица и истиче да су заштита људи и природе иста ствар и његова највећа страст. – Круг мокрогорске културе живљења оплемењен врхунском уметношћу са једне, и нетакнуте природе са друге стране, затворио се. Постао је одржив. Више је људи. Замислите, више је и медведа. Ових других је било 50, а сада их је 90. У експанзији су многобројне животињске и биљне врсте, и то оне угрожене.

Људи су у прилици да слушају најбоље пијанисте, челисте, виолинисте. Имају најбољи биоскопски репертоар на планети. Имају филмски и музички, а светски „Кустендорф“, музички „Бољшој“ и много тога још. Парадоксално, највиши домети грађанског живота „на менију“ су у ужичкој МЗ Мокра Гора.

– Ово је једина територија ослобођена кеса што висе по стаблима. Kао награду за труд, природа нам узвраћа сигурношћу у опстанак света, каквим га је Бог створио. Понекад прођем шумом, реч је о другој зони заштите у Парку природе. Ту осетите интензиван мирис медведа, а он је велики господин. Кад човек наилази, он се сакрије. Чека да прођемо. Лепо живимо заједно – објашњава Кустурица, држећи у рукама монографију Парк природе „Шарган – Мокра Гора“, Завода за заштиту природе Србије, тек изашлу из штампе.

– Све се ово дешава у епохи апсолутне експлоатације. Мокра Гора је ексклузивитет. Нисмо дозволили да одумре. Нисмо дозволили да постане „објекат“ дивљег капиталистичког духа. Сачували смо је и успоставили дух одрживог развоја.

РАЗГОВОРИ

ПУНИХ 11 година Мокра Гора је позорница Међународног филмског и музичког фестивала „Кустендорф“. У овом ужичком селу, разговори мештана са великанима уметности попут Михалкова, Кончаловског, Хандкеа, Џармуша, Депа или Сорентина – уобичајени је призор.

– Док налет кустендорфског духа „бије“ Мокром Гором, чак ми и светске метрополе изгледају као лепе вароши. Само што су мало забачене – говори ренџер на капији Мећавника.

САГЛАСЈЕ ЧОВЕКА И ПРИРОДЕ

ПАРК природе „Шарган – Мокра Гора“ простире се на 11.380 хектара. Први степен заштите захвата око седам одсто територије и то је нетакнуто царство животиња и биљака. У зони другог степена заштите, на око 28 одсто територије парка, ресурси се користе ограничено, а градња такође није дозвољена. Трећи степен, са око 65 процената дозвољава традиционалну градњу, одрживи и сеоски туризам.

Међу 140 врста лептира, овде је дом једног од најлепших – аполона. Међу 43 врсте зрикаваца и скакаваца, око Дрвенграда живи реликтни, ендемски Панчићев скакавац. Мокра Гора је дом највећег вилиног коњица – великог царевића. Од 120 врста овдашњих птица, 101 је заштићена. Мокра Гора је станиште 49 врста сисара: медведа, вукова, срна, дивљих свиња, дивокоза, видре… Ови подаци публиковани су у монографији“Парк природе Шарган – Мокра Гора“, коју су припремила 22 аутора.

(Вечерње новости)