Piše: Srđan Smiljanić, Kanbera

Bilo je to na Malti, 02.12.1989., kada se faktički završio hladni rat.
Nakon što je bez suvišnog pregovaranja potpisao sve što mu je bilo ponuđeno na potpis, tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza, Mihail Gorbačov, isticao je da su na Malti pobedile univerzalne vrednosti. Njegov partner u onome što su morali biti pregovori, tadašnji američki predsednik Xorx Buš Stariji, ipak nije prihvatio predloženu sintagmu. On je uporno govorio o pobedi zapadnih vrednosti. Ideološku potporu, opisani Bušov stav je dobio u delu ,,Kraj istorije i poslednji čovek“, američkog sociologa Fransisa Fukujame. U pomenutoj knjizi, autor se trudi da dokaže kako trijumf Zapada u hladnom ratu nosi u sebi univerzalni karakter. Stoga, tvrdi Fukujama, liberalna demokratija će biti globalno prihvaćena i dugo će vladati.

Na početku je delovalo da bi Fukujama mogao biti u pravu. Devedesete su zlatno doba političkog Zapada, njegovog ekonomskog buma i gotovo neograničene slobode u međunarodnim odnosima. Na samom početku decenije, Sovjetski Savez se i definitivno raspao, dok je Kina jedva uspela da predupredi ideološki puč, pripreman na trgu Tjenanmen. Ipak, mnoge zemlje su tada usvojile liberalnu demokratiju, priznavši tako globalnu hegemoniju SAD. One koje se nisu pokorile, pod različitim izgovorima su podvrgavane vojnim intervencijama. U po njih najboljem slučaju, nametane su im ekonomske i političke sankcije.
Stvari su počele da se menjaju početkom novog milenijuma. U Rusiji, tadašnji predsednik Boris Jeljcin, obraćanjem naciji u direktnom TV prenosu tokom dočeka nove 2000. godine, predaje vlast dotadašnjem premijeru Vladimiru Putinu. Putin će u narednih 15 godina učiniti sve što je moralo biti učinjeno, kako bi se Rusija vratila na političku mapu sveta. Tokom njegove vladavine, Rusija se uspravlja, ponovo postajući xin – vojni, u određenoj meri i ekonomski, a sve više i politički. Sa druge strane, ,,kinesko čudo“ se pojavilo i pre Putina. Od Deng Sjao Pinga, preko Džijang Cemina, tokom neke dve i po decenije, zemlja se razvijala neviđenim tempom. Da tako ostane i u novom milenijumu, pobrinuo se Hu Džintao, predsednik Kine u periodu 2002. – 2012. Tokom njegove uprave, Kina beleži rekordne stope privrednog rasta. I najvažnije… Hu je od svog prethodnika preuzeo nešto što bi se moglo nazvati velikom zemljom u naletu. U amanet nasledniku, aktuelnom predsedniku Kine Si Džinpingu, ostavio je supersilu.
Na taj način – vraćanjem Rusije i pojavljivanjem Kine na najvišim nivoima svetske politike – objektivno je stvorena konkurencija za globalnu hegemoniju. Kreirani su uslovi kakvi, istorijski posmatrano, uvek dovode do nestabilnosti i borbe između hegemona i izazivača. Aktuelna nestabilnost međunarodnog političkog sistema, vuče korene upravo odatle.

Šta hoće Zapad?
Zapad, predvođen Amerikom, hoće materijalizaciju Fukujamine vizije. To znači da želi da stvori jednoobrazni svet, u kome bi demokratija i liberalni kapitalizam zaista i bili prihvaćeni univerzalno i bez izuzetka. To je svet u kome bi se, u krajnjoj instanci, ukinule sve nacionalne, verske, kulturne i političke razlike. Bez izuzetka bismo svi pili koka-kolu i gledali holivudske filmove. Religija bi lagano bivala zamenjivana pragmatičnije osmišljenim duhovnim sadržajima, a svet bi se pretvorio u integrisano, globalno tržište rada i kapitala. Svi narodi i svi regioni sveta, nalazili bi se pod vrhovnom upravom jedne svetske vlade, verovatno izražene u formi UN. Na njenu politiku i sastav bi ključni uticaj imale zapadne finansijsko-korporativne elite. U monetarnim transakcijama, koristila bi se jedna valuta, nevažno je kako bi se zvala. Engleski bi postao univerzalni svetski jezik, pa bi već u drugoj generaciji od nastanka idealnog američkog sveta, bilo potpuno nezamislivo da ga neko ne govori. Barijere bi padale, nacije umirale, šanse da dođe do nekakvih međudržavnih ratova bi nestale, jer ne bi bilo država. Tako bi nastupio mir, ‘paks vesterniana’, barem u onom smislu u kome mi danas shvatamo odsustvo rata.

Šta želi Istok?
Istok, to su danas Rusija i Kina – preostale dve supersile, čija tekuća, mada neformalna integracija, predstavlja ishod neophodnosti ujedinjenog suočavanja sa zajedničkim protivnikom. Istok preferira drugačiju koncepciju globalne budućnosti i ona se, kratko rečeno, svodi na ideju mirnog razvoja i saradnje između država. To je budućnost u kojoj će nacije opstati i razvijati se kroz međusobnu saradnju i poštovanje, ali sa jednom razlikom u odnosu na današnjicu – moć će se preseliti na istok, a Kina i Rusija će preuzeti globalno vođstvo. U tom smislu, koliko god Istok retorički podržavao mirni globalni razvoj, ne sme se ispustiti iz vida da on, prvenstveno na ekonomskom i diplomatskom planu, već preko jedne decenije veoma aktivno radi na slabljenju zapadnog uticaja u svakoj državi u kojoj ima smisla sprovoditi ovakve aktivnosti. Stvaranjem novih međunarodnih finansijskih institucija i integracija – gde se po značaju izdvajaju Razvojna banka BRIKS, Azijska banka za infrastrukturne investicije i Evroazijska ekonomska unija – stvara se konkurencija MMF-u i Svetskoj banci, kontrolisanim od strane Zapada. Konačno, od ove godine, Kina (Rusija je tu tek sporedni igrač, zbog velike disproporcije u ekonomskoj moći ove dve zemlje) je otvoreno ušla u projekat dedolarizacije svetskog monetarnog sistema, čime je po prvi put od II svetskog rata udareno na krucijalnu polugu američke moći u svetu. Konačno, treba primetiti da se, za razliku od Zapada, globalni Istok nalazi u fazi formiranja, samim tim i fazi ekspanzije, te su njegova vrata i dalje otvorena za sve zemlje koje bi tu poželele da uđu.

Zaključak
Borba za globalnu dominaciju između Zapada i Istoka, ponovo je ušla u otvorenu fazu nakon puča u Kijevu, izvedenog u režiji zapadnih obaveštajnih službi. Međutim, stvaranje krize u Ukrajini, u stvarnosti je defanzivnog karaktera – jer suštinski bankrotirana Amerika, samo kroz stvaranje kriza može zadržati imperiju, a Zapad ulogu globalnog lidera. Zato se ne treba zavaravati da se ukrajinska partija tiče samo Rusije i zemalja NATO. Kao što već decenijama sprovodi strategiju anakonde (opkoljavanja) u odnosu na Rusiju, Zapad od 2012. godine, koristeći sintagmu ,,zaokret ka Aziji“, primenjuje istu strategiju i prema Kini. Jedini razlog zbog koga se prvo krenulo na Rusiju, nalazi se u tome što je ona, sem u oblasti naoružanja, slabija karika u okviru kinesko-ruske osovine. Kinezi to naravno znaju.
Šta će se desiti? I uprkos velikim naporima, Zapad neće srušiti Rusiju. Ruski narod se ujedinio, nafta i gas ne mogu beskonačno ostati jeftini, a u slučaju potrebe, Kina će spasiti Rusiju od bankrota. Sa druge strane, teško je zamisliti da će se kineski plan rušenja dolara – samim tim i rušenja američke imperije – ostvariti u dogledno vreme, barem u meri potrebnoj kako bi Peking preuzeo doskorašnju ulogu Vašingtona. Preostaje varijanta koja podrazumeva da će borba trajati dugo, decenijama, da je ishod sasvim nepredvidiv. Sigurno je i da će se bitke voditi svim sredstvima – ekonomskim, diplomatskim, informativnim, obaveštajnim pa i vojnim. Nadajmo se da će sukobi na ovom poslednjem frontu ostati ograničeni na strogo lokalizovanim teritorijama i da neće doći do opšteg vojnog sukoba. U suprotnom, moglo bi se desiti da se čovečanstvo na kraju zaista i ujedini. U smrti…