[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]S[/dropcap]rbija je Novu 2015. godinu dočekala okovana ledom. Ni to nije smetalo građanima da u velikom broju posete trgove, naročito u Beogradu, što govori da nisu imali mogućnosti sebi da priušte bolji doček. Imam utisak da je novogodišnja želja svih prisutnih na Trgu Republike bila ista – da sledeće godine ne budu na istom mestu.
Međutim, najčitaniji dnevni listovi su vredno izveštavali sa dočeka, pažljivo birajući vesti, pa su još jednom pokazali na kom stupnju razvitka obitava srpsko novinarstvo. Naslovi tipa “Pogledajte kako su se deca naše poznate estradne zvezde provodila za doček Nove godine,” zabrinjavajuće zvuči za svakog čitaoca, za decu estradne zvezde, pa čak i za dotičnu estradnu zvezdu. Tvrdim da ko god je pročitao takav tekst, koga god je povukao naslov da vidi kako nečija deca proslavljaju Novu godinu, poseduje ozbiljan problem, koji iziskuje isto tako ozbiljno lečenje, ako ne i trajno. Suvišno je komentarisati odluku urednika koji uopšte odobri takav tekst, a da ne govorim o tome što ga je izabrao za naslovnu stranu. Pitam se da li smo zaista zaslužili da propadnemo?
Ako govorimo o kulturi, mnogi su za najveći kulturni događaj izabrali takozvano “osvajanje bioskopa Zvezda” od strane mladih umetnika. Toliko reči pohvale da kultura nije umrla, zahvaljujući ovim mladim ljudima, za mene lično upravo predstavlja početak sahrane uz njeno skrnavljenje. Naime, neki navodni tajkun je pre nekoliko godina kupio bioskop Zvezda. Odmah nakon nekog vremena, bioskop je zatvoren, (vlasnik je verovatno kupio prostor zarad neke druge namene) a simpatična grupa revolucionara je nedavno upala u prostor i od njega ponovo napravila bioskop. njihov postupak jeste postupak ponesen najčistijom željom da bioskop ponovo bude bioskop. Međutim, ispravljanjem nepravde, ovi ljudi su isto tako napravili nepravdu, jer su upali na tuđi posed i bukvalno ga oteli, uz hvalospeve istaknutih ljudi iz sfere politike, kulture i javnog života. Slušajući sve to, pitao sam se “Da li su ovi ljudi normalni.”
Po njihovoj logici, ako je uopšte i imaju, ja mogu da skupim ekipu od nekoliko ljudi i uđem u njihov stan, kažem da je osvojen, jer tu treba da bude biblioteka. I nikom ništa. Ili što je još gore, da meni neko uđe u stan, ili bilo kome drugom, zauzme ga i proglasi za neku kulturnu ustanovu. Pa zar se tako bori za kulturu? Nepravda se ne pobeđuje nepravdom. Nije li kultura odraz pravde ili borba za pravdu, pa je u ovom slučaju oskrnavljena. Ovim postupkom, pokazano je da je privatna svojina podložna otimanju, kao i da svako može da tuži, sudi i presuđuje. Da budem jasan, nisam ja protiv bioskopa, ali ako je to bila sumnjiva privatizacija, ili vlasnik nije ispoštovao dogovoreno, postoje sudovi koji o tome treba da odluče, postoje tela koja treba da oduzimaju, nikako grupa građana. Jer, ako se ovim primerom budu svi služili, u budućnosti će se preći još neka granica, ozbiljnija, pa ćemo se međusobno ubijati, zarad kulture.
Ovaj neronovski poriv za kulturom predstavlja dokaz iskrivljene slike i shvatanja šta je uopšte kultura, a interesantna pojava se nedavno oslikala kada je Narodna biblioteka Srbije u pitanju. Članovi UO NBS dali su ostavke, uz komentare da je UO “bio je uspešna brana marifetlucima i bezobzirnosti državnog sekretara (inače bivšeg v. d. upravnika NBS) i ministra koji je uporno slušao laži svog potčinjenog o NBS.
Ne volim da branim vlast, najviše sam kritikovao Tasovca u svojim kolumnama, međutim ovog puta je potpuno u pravu. Ruka mi zadrhtala dok sam pisao prethodnu rečenicu.
NBS ne liči na onu biblioteku koju je vodio sadašnji državni sekretar Dejan Ristić. Ako vam kažem, što sam se uverio na ličnom primeru, da sam nedavno čekao više od deset minuta da dobijem potvrdu, koja se ranije dobijala za 30 sekundi, jer su zaposlenim, inače finim i vrednim ljudima, zabranili da imaju štampač (štednja, iako im je to neophodno) za svakim računarom, nego jedan štampač služi za desetak ljudi, onda to govori o stanju u ustanovi. A jedan od njihovih predloga, koje ministarstvo nije usvojilo jeste “da se na konkursu za direktora mogu pojaviti oni sa tri godine radnog iskustva.” Žao mi je, ali ni ja ne mislim da je tri godine iskustva dovoljno za rukovođenje najznačajnijom kulturnom ustanovom u Srbiji. Ne znam ko je bio prvi pik, sada već bivšeg UO da postane direktor NBS, ali znam da im je prošli konkurs oboren, jer su ga napravili tako da samo dvoje ljudi mogu da ispunjavaju uslove za to, uz mnoge nelogičnosti, zbog čega je i poništen, pa mi je izuzetno drago što su se sami povukli i predali. Uostalom, njihovo saopštenje, uz upotrebu reči “marifetluk” nikako nije odraz kulturnih radnika na značajnim funkcijama, nego provincijski nagon da opravdaju neuspeh, što pokazuje da nikada nisu ni zaslužili da budu na tom mestu.
Meni ostaje da se nadam da će neko NBS kupiti bar jedan štampač. Ili bar tonere, a neki su mogli od nadoknade za sedenje u Upravnim odborima to da urade.
