[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]С[/dropcap]рбија је Нову 2015. годину дочекала окована ледом. Ни то није сметало грађанима да у великом броју посете тргове, нарочито у Београду, што говори да нису имали могућности себи да приуште бољи дочек. Имам утисак да је новогодишња жеља свих присутних на Тргу Републике била иста – да следеће године не буду на истом месту.
Међутим, најчитанији дневни листови су вредно извештавали са дочека, пажљиво бирајући вести, па су још једном показали на ком ступњу развитка обитава српско новинарство. Наслови типа “Погледајте како су се деца наше познате естрадне звезде проводила за дочек Нове године,” забрињавајуће звучи за сваког читаоца, за децу естрадне звезде, па чак и за дотичну естрадну звезду. Тврдим да ко год је прочитао такав текст, кога год је повукао наслов да види како нечија деца прослављају Нову годину, поседује озбиљан проблем, који изискује исто тако озбиљно лечење, ако не и трајно. Сувишно је коментарисати одлуку уредника који уопште одобри такав текст, а да не говорим о томе што га је изабрао за насловну страну. Питам се да ли смо заиста заслужили да пропаднемо?
Ако говоримо о култури, многи су за највећи културни догађај изабрали такозвано “освајање биоскопа Звезда” од стране младих уметника. Толико речи похвале да култура није умрла, захваљујући овим младим људима, за мене лично управо представља почетак сахране уз њено скрнављење. Наиме, неки наводни тајкун је пре неколико година купио биоскоп Звезда. Одмах након неког времена, биоскоп је затворен, (власник је вероватно купио простор зарад неке друге намене) а симпатична група револуционара је недавно упала у простор и од њега поново направила биоскоп. њихов поступак јесте поступак понесен најчистијом жељом да биоскоп поново буде биоскоп. Међутим, исправљањем неправде, ови људи су исто тако направили неправду, јер су упали на туђи посед и буквално га отели, уз хвалоспеве истакнутих људи из сфере политике, културе и јавног живота. Слушајући све то, питао сам се “Да ли су ови људи нормални.”
По њиховој логици, ако је уопште и имају, ја могу да скупим екипу од неколико људи и уђем у њихов стан, кажем да је освојен, јер ту треба да буде библиотека. И ником ништа. Или што је још горе, да мени неко уђе у стан, или било коме другом, заузме га и прогласи за неку културну установу. Па зар се тако бори за културу? Неправда се не побеђује неправдом. Није ли култура одраз правде или борба за правду, па је у овом случају оскрнављена. Овим поступком, показано је да је приватна својина подложна отимању, као и да свако може да тужи, суди и пресуђује. Да будем јасан, нисам ја против биоскопа, али ако је то била сумњива приватизација, или власник није испоштовао договорено, постоје судови који о томе треба да одлуче, постоје тела која треба да одузимају, никако група грађана. Јер, ако се овим примером буду сви служили, у будућности ће се прећи још нека граница, озбиљнија, па ћемо се међусобно убијати, зарад културе.
Овај нероновски порив за културом представља доказ искривљене слике и схватања шта је уопште култура, а интересантна појава се недавно осликала када је Народна библиотека Србије у питању. Чланови УО НБС дали су оставке, уз коментаре да је УО “био је успешна брана марифетлуцима и безобзирности државног секретара (иначе бившег в. д. управника НБС) и министра који је упорно слушао лажи свог потчињеног о НБС.
Не волим да браним власт, највише сам критиковао Тасовца у својим колумнама, међутим овог пута је потпуно у праву. Рука ми задрхтала док сам писао претходну реченицу.
НБС не личи на ону библиотеку коју је водио садашњи државни секретар Дејан Ристић. Ако вам кажем, што сам се уверио на личном примеру, да сам недавно чекао више од десет минута да добијем потврду, која се раније добијала за 30 секунди, јер су запосленим, иначе финим и вредним људима, забранили да имају штампач (штедња, иако им је то неопходно) за сваким рачунаром, него један штампач служи за десетак људи, онда то говори о стању у установи. А један од њихових предлога, које министарство није усвојило јесте “да се на конкурсу за директора могу појавити они са три године радног искуства.” Жао ми је, али ни ја не мислим да је три године искуства довољно за руковођење најзначајнијом културном установом у Србији. Не знам ко је био први пик, сада већ бившег УО да постане директор НБС, али знам да им је прошли конкурс оборен, јер су га направили тако да само двоје људи могу да испуњавају услове за то, уз многе нелогичности, због чега је и поништен, па ми је изузетно драго што су се сами повукли и предали. Уосталом, њихово саопштење, уз употребу речи “марифетлук” никако није одраз културних радника на значајним функцијама, него провинцијски нагон да оправдају неуспех, што показује да никада нису ни заслужили да буду на том месту.
Мени остаје да се надам да ће неко НБС купити бар један штампач. Или бар тонере, а неки су могли од надокнаде за седење у Управним одборима то да ураде.
