Пише: Славиша Павловић
У Србији постоји много породица без икаквог примања. Као и увек, овде је тешко пронаћи посао. Било је неколико случајева одузимања деце, јер им родитељи нису омогућили основне животне услове, услед немаштине. Социјална помоћ коју те породице добијају, често није довољна да задовољи основне потребе, па је центар за социјални рад децу послао у хранитељске породице.
Хвала Богу што постоје хранитељи? Да, хвала Богу, међутим постоји једна ствар коју смо, у жељи да се што пре модернизујемо, преузели не размишљајући о последицама. Наиме, хранитељске породице месечно добијају око 40 000 динара од државе, зато што су преузели бригу о деци, док породице које немају запослених чланова такву или боље рећи толику помоћ могу само да сањају. По тој логици, данас се многима исплати да постану хранитељи, јер та сума не само да може да допринесе кућном буџету, него чак и да се буде у плусу, ма како то грозно звучало. А неки други несрећници, који немају посао, ризикују да изгубе децу, али и да гледају како држава награђује хранитеље њихове деце, уместо да је њима исту суму пребацила и тако једну породицу оставила на окупу. Теоретичари завере би вероватно рекли да је овакав систем намерно убијање породице, Српства или тако нешто, али унапред морам да кажем да није. Код нас постоји много закона, који су писали и доносили идиоти, углавном жељни доказивања и усклађивања са неким ЕУ законом, али ти неписмени политичари, са купљеним дипломама или полтронским карактеристикама уопште нису размишљали о оваквим и сличним појавама, па данас имамо велики број проблема ове или сличне врсте. Да не помињем самохране родитеље, са малим примањима, који увек добијају одговор – да нико није надлежан. Иако је држава најављивала и најављује нове законе којима ће се решити или бар побољшати ово питање, још увек се ништа не дешава.
Такође, недавно је главна вест била да су двоје пензионера, стараца и несрећника умрли у свом стану од глади. Мислим да ниједан човек, а камо ли онај који дочека пензију, није заслужио овако несрећну смрт. Нажалост, ова породица је имала новца, али су имали здравствене проблеме, па нису могли да напусте кућу. Међутим, за разлику од претходног случаја, када је држава крива, у овом случају, злуради коментари на рачун државе нису имали потпору, бар по мом мишљењу. Јер, немогуће је да једна уређена држава, а нарочито не Србија, води рачуна о сваком појединцу, и да у сваком тренутку зна шта му треба. Ма колико било тешко, али ово је проблем свести – свести комшија, свести председника Кућног савета, који као и сваки други, обилази комшије само када треба да прикупи новац за нешто или узме потпис за петицију против некога или нечега.
Да ли смо се толико отуђили једни од других да нисмо способни да приметимо најближе око нас? Да ли су нас проблеми толико променили да немамо осећај за околину?
Неке ствари не може држава да промени, неке може, али сами их морамо иницирати, међутим данас се у Србији већина њих бави или Паровима, скарадним ријалитијем, који има невероватну гледаност, или усклађивању са законима ЕУ, па смо у том усклађивању почели од краја уместо од почетка. На пример, многи се боре за права геј популације, док се нико не бави правом човека на достојан живот. Шта је са правима деце на живот са биолошким родитељима, правима пензионера, који су читавог живота радили и плаћали порез? Нисам шовиниста, напротив, грозим се сваке врсте шовинизма, али како ствари стоје, данас је Србин, у Србији, на последњем месту, само да Европу не разљути непоштовање људских права. За Србе људска права изгледа не важе. Ђути и трпи.
Да не говорим да страни инвеститори имају боље услове од домаћих, да је српски сељак, оно највредније што имамо, на последњем месту. Он не може да украде, да направи малверзацију, не пита се, осим на изборима, а ради 12 сати дневно, надајући се киши, молећи Бога да га заштити од града, јер држава у многим деловима нема противградну заштиту или нема ракете.
Но врхунац, који је мене као човека, изиритирао, јесте чињеница да се деца примају у вртић на основу жреба. Наиме, у једној предшколској установи, у Београду, с обзиром да нема довољно места за сву децу, челници вртића су извлачили из бубња имена деце која ће уписати вртић, док ће друга, која нису имала срећу бити препуштена сналажљивости родитеља. Овде не осуђујем управу вртића, осим што нису нашли неко друго решење уместо жреба, који делује некако бедно, јадно, коцкарски…
Али, да ли ће неко, коначно, скапирати да будућност Србије чине млади и деца. Зар треба извлачењем из шешира да им дарујемо шансе за бољу или лошију будућност?
Да ли ће неко једном довести инвеститоре за вртић? Или је проблем што немају право гласа, као пензионери, јер сам сигуран да би се онда, попут ПУПС-а, и других пензионерских комби странака, сви борили за нови вртић.
Надам се да ће они, кад порасту, бити нормални, за разлику од нас и да нас неће извлачити из шешира за пензију. А иако то ураде, боље нисмо ни заслужили или боље рећи – тако смо их научили.
