Piše: Slaviša Pavlović
Na godišnjicu smrti Ive Andrića, nobelovca i najuspešnijeg pisca sa ovih prostora, osvanuo je tekst sa naslovom „40 godina od smrti najvećeg nitkova sa perom.“ Ovaj tekst objavljen je na navodno najposećenijem bošnjačkom sajtu Bošnjaci.net, gde anonimni autor piše da je priznati pisac, dobitnik najvećeg priznanja za životno delo, ovenčan slavom kod svih nacija i vera, velikosrpski nitkov. Tekst je praćen fotografijom velikog književnika ispod koje piše „Nitkov kod Ćuprije na Drini kod Višegrada ispod koje teče nevina muslimanska krv.“ Između ostalog, u tekstu se takođe navodi „agencije i podanički mediji javljaju da se danas (13. marta) godišnjica smrti ovog genocidnog pisca bit će obilježena u više gradova u Bosni i Hercegovini: rodnom Travniku, Sarajevu, Mostaru, Višegradu, Banjoj Luci, ali i u njegovoj majčici Srbiji iz koje je primao naloge da sa perom širi mržnju protiv Bošnjaka i Bosne.“
No, ni mnogi drugi „bošnjački“ sajtovi mu nisu ostali dužni, kao da za odsustvo sopstvenog identiteta okrivljuju srpskog pisca preminulog pre četiri decenije. Neki su pisali da je Andrić kopile, uglavnom velikosrpsko, da se ne zna ko mu je otac, ne bežeći od estradnog novinarstva, koje je očigledno najveće kulturno dostignuće jednog dela mlade bošnjačke nacije. Inače, u Sarajevu i drugim gradovima širom Federacije, bore se da prisvoje Andrića, kao svog pisca, iako se velikan tokom života jasno odredio kojoj književnosti pripada. Uostalom, isto to je uradio Meša Selimović, navodeći da pripada srpskoj literaturi, pa se slični tekstovi mogu očekivati i za godišnjicu njegove smrti ili rođenja.
Dakle, šta je Ivo Andrić perom uradio da je toliko genocidno? Kako se zamerio anonimnim piskaralima, kojima je estradni način izražavanja najveće kulturološko dostignuće. Kada sagledamo Andrićev celokupni rad, za koji je nagrađen, podsećam ponovo, Nobelovom nagradom, on je bio čak i blag, često pokušavajući da objasni poriv svojih junaka, mnoge čak i da opravda, bez obzira na njihova dela, neretko maksimom „Takva su vremena bila.“
Danas, kada svaka budala misli i ima pravo da izrazi svoje mišljenje, naročito u medijima, uz gomilu komentara začinjenih govorom mržnje, Srbi se i dalje tretiraju kao genocidni narod, dok se naša kulturna elita predstavlja kao velikosrpska i nacionalistička propagandna mašina. A sa druge strane, nikad veći nacionalistički napadi, naročito iz Bosne, prema srpskim umetnicima, na prvom mestu prema Kustrici, a nedavno i prema Neletu Karajliću, koji je jedva izbegao linč u „proevropskom“ Sarajevu iz kog su svi Srbi pobegli.
Jer, ako bi se vratili Kusta i Nele, ukoliko bi se ostala elita, odrasla u Sarajevu, ponovo vratila, Sarajevo bi bilo drugačije. Podsećalo bi na ono iz osamdesetih, ali to nije estradno Sarajevo, koje ne razume rečenice Ive Andrića, nego Sarajevo koje ima budućnost.
Nažalost, današnje Sarajevo, i uopšte Federacija, čast izuzecima, kojih je hvala Bogu mnogo, ali se ne čuju, predstavlja potrvdu teorije „O poluintelektualcima“ koju je napisao takođe srpski pravnik i pisac Slobodan Jovanović. Dakle Odlomak njegove teorije kaže „Uzimajući ga u njegovoj najpoptunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom srvršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije doobio podrstreka ѕa duhovno samorazvijanje“.
Najbolji primer Jovanovićevog poluintelektualca je glumac Emir Hadžihafizbegović, koji je svoju karijeru započeo u turbo folk filmovima sa Lepom Brenom, potom igrao u mnogim srpskim filmovima, zatim vređao sve srpsko, ali nikako nije odbio nagradu koju dodeljuju Srbi, je je to glumačka nagrada.
O takvim ljudima, Slobodan Jovanović, piše sledeće: U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone“.
Dakle, Srbija je dobra kada dodeljuje nagrade, kada od nje može da se zaradi, ali kada joj se treba diviti, ona je genocidna, kao i njeni pisci.
Srbija nikad nije bila genocidna, jer da jeste, ne bi imao ko da priča o tom genocidu, a narod bez identiteta, bez sopstvene literature može da kritikuje nečiji identitet i nečiju literaturu, kao što Emir Hadžihafizbegović može da govori o srbijanskim turbofolk droljama.
Ipak, to ne znači da on, poput bezimenog autora teksta o Andriću, nije moralna drolja.
