Piše: Srđan Smiljanić, Kanbera

Nema ničeg novog u tome da je Grčka pred bankrotom. Naslovi koji se vrte oko navedene konstatacije, već godinama ispunjavaju stranice medija širom sveta. Međutim, situacija je kulminirala tokom prethondih nekoliko nedelja. Finansijeri i definitivno ne pristaju na kompromisna rešenja, koja se svode na odlaganje isplate rata grčkog kredita ili čak podrazumevaju oprost dela duga, dok grčka vlada neće da ugrozi platformu preko koje je i došla na vlast, a koja podrazumeva da nema više smanjivanja penzija i plata radnika državne uprave zarad štednje.

U opisanom ambijentu, prvo je krajem maja predsednica MMF Kristin Lagard izjavila kako su mali izgledi da dogovor sa Atinom (povodom isplate sledeće tranše grčkog duga u iznosu od oko 1,6 milijardi evra, koja dospeva na naplatu prvog jula) bude postignut. Nedugo zatim se MMF (institucija koja pored Evropske centralne banke i Evropske komisije predstavlja trećeg člana takozvane Trojke, zadužene da u ime kreditora pregovara sa Grcima o daljoj isplati njihovog duga) povukao iz pregovora. Sa grčke strane, znaci da se zemlja sprema za bankrot, pojavili su se u vidu promene retorike vladinih zvaničnika. Konkretno, premijer Aleksis Cipras je pre desetak dana čak izjavio kako je MMF kriminalno odgovoran za stanje u Grčkoj i da Trojka sada želi smenu režima u zemlji, nakon što su kreditori pet godina pljačkali Grčku. Svega nekoliko dana nakon toga, na međunarodnom ekonomskom forumu u St. Petersburgu, Cipras je rekao kako „nove sile igraju sve veću ulogu na nivoima ekonomije i geopolitike“, navodeći kao primer Evroazijsku ekonomsku uniju (EEZ), ove godine započeti projekat ekonomske integracije između Rusije i četiri bivše republike SSSR. Takođe je zanimljivo primetiti svedočenje bivšeg izaslanika Grčke u MMF, Panajotisa Rumelijotisa, pred parlamentarnim većem koje se bavi dužničkom krizom. Gospodin Rumelijotis je između ostalog, pomenuo praksu MMF da za grčke novinare organizuje radionice i seminare u Vašingtonu i Atini. Njihov cilj je da se „ubede“ novinari kako bi trebalo da se stave na stranu MMF i prihvate neophodnost nastavka sprovođenja mera štednje. Konačno, u trenutku pisanja ovog teksta upravo predstoji vanredni sastanak šefova država evrozone, posvećen samo jednoj temi – mogućnosti izbegavanja grčkog bankrota. Ovakav razvoj predstavlja nesumnjiv indikator trenutnih pozicija. Posle propasti pregovora između međunarodnih finansijera i Vlade Grčke, prelazak na institucionalni nivo znači samo jedno – taktika finansijskih ucena je podbacila i zapadnim centrima uticaja preostaju još samo političke poluge, kako bi eventualno ubedili Atinu da prihvati dalje mere štednje i nastavak isplate dugova.

U smislu navedenog, osnovno pitanje koje se postavlja povodom potencijalnog grčkog bankrota, tiče se posledica istog. One se mogu podeliti u dve osnovne kategorije. U prvu spadaju one finansijske. Na ovu temu, iz Brisela već tradicionalno stižu zastrašivanja grčke javnosti, koja se svode na izjave o „samoubistvu Grčke“ ili „predstojećoj humanitarnoj katastrofi“ u slučaju da zemlja bankrotira i sl. U svemu tome naravno, i nasuprot preuveličavanju, ima mnogo istine. Do sada se još nije desilo da jedna zemlja bankrotira, a da takav rasplet ne bude propraćen velikim socijalnim i ekonomskim lomovima. Međutim, ono o čemu se u Brislu i Berlinu nerado govori, jeste da Grčka ionako ne može izbeći finansijski kolaps. Čak i ako bi našla način da plati nastupajuću ratu kredita, već u avgustu bi je čekala nova, ovoga puta u visini od čak 6.6 milijardi evra, koja bi morala biti uplaćena ECB. A ako se baci pogled na veliku sliku, dug Grčke danas iznosi preko 400 milijardi $US, što će reći preko 40000 $US po glavi svakog Grka – odraslog, penzionera i deteta. I pod pretpostavkom da se vraća savršeno uredno, proces otplate, praćen restriktivnim merama štednje, trajao bi do 2057. – dakle, još pune 42 godine, što je prosto nerealno. Ali postoji još nešto o čemu se u najuticajnijim evropskim prestonicama ćuti, a to su posledice grčkog bankrota i samim tim izlaska iz zone evra, po samu zonu evra. Ovakav stav se može delimično opravdati time što iz aktuelne perspektive, niko i ne može precizno odrediti kakve bi šire posledice grčkog bankrota konkretno bile. Prognoze idu od predviđanja finansijskih gubitaka u visini i do jednog triliona evra, preko scenarija domino efekta u odnosu na druge ugrožene članice evrozone, pa do toga da će se desiti raspad zone evra. Ipak, ćutanje Evrope bi pre moglo imati veze sa pokušajem prikrivanja sopstvenih slabosti, nego sa željom da se ne prejudicira.

U drugu kategoriju posledica eventualnog bankrota Grčke, spadaju one geopolitičke. Iz već navedene, zaoštrene retorike grčkih vlasti, njenih postupaka i činjenice da je Cipras ponovo otišao u Rusiju, proizilazi jasna politička poruka zapadniim centrima moći. Ona glasi: ako dozvolite da bankrotiramo, mi ćemo imati načina da na svojoj teritoriji potkopamo vaš uticaj, što će nam omogućiti puni zaokret ka istoku. Kratko rečeno, Grčka se danas kladi na sopstvenu težinu u konstrukciji Zapada – čak ne toliko na svoj značaj u pomenutoj konstrukciji, koliko na to da Zapad ne sme dozvoliti da ova zemlja pređe u neprijateljski tabor. Istovremeno, Grčka se približava Rusiji, gradeći odstupnicu za slučaj da njena diskretna ucena ne urodi plodom. Ako zemlja bankrotira, scenario u kome bi Grčka promenila tabor – obzirom da je Siriza (skraćeni naziv vladajuće Koalicije radikalne levice) po svojoj ideološkoj prirodi suštinski suprotstavljena liberalnom kapitalizmu pa samim tim i Zapadu – uopšte nije neostvariv. Istina, Rusija koja je i nasuprot ovogodišnjoj stabilizaciji kursa rublje i dalje primorana da troši svoje devizne rezerve kako bi podmirila gubitke izazvane ekonomskim sankcijama Zapada, nikako ne bi bila u stanju, niti bi bila ni voljna da sama izvlači Grčku iz krize. Međutim, ona se svakako ne bi ni upuštala u tako nešto samostalno. U ostvarivanju ovako kapitalnog projekta, Rusija bi imala podršku Kine, možda čak i Indije, otvorenu ili diskretnu. Na taj način, novoformirana kinesko-ruska osovina bi došla do istorijske šanse, da pod svoj dominantni uticaj stavi jednu evropsku, pa još strateški veoma značajnu zemlju. Sa svoje strane, čak i bez formalnog izlaska zemlje iz NATO, pri ovakvom razvoju, Grčka bi mogla da primeni ,,kirgiski model“, tj. mogla bi da dozvoli izgradnju kineskih i ruskih baza na svojoj teritoriji, bez povlačenja tako riskantnog poteza kakav bi bio zvaničan zahtev NATO da napusti baze smeštene na grčkoj teritoriji.

Ako bi se opisani scenario ostvario, desio bi se ogroman poremećaj tradicionalne geostrateške ravnoteže u korist Istoka. Rusija bi došla tako blizu Carigrada, na granicu Makedonije i u neposrednu blizinu svom potencijalno ključnom savezniku na Balkanu, Srbiji. Međutim, kineska vojna baza na Balkanu bi imala čak i veću težinu. To je nešto što bi stvorilo potpuno novi ambijent u odnosu na onaj u kome se međunarodni odnosi odvijaju već 70 godina. Svi projekti koje Kina danas sprovodi, kao i veliko povećanje nivoa njenog samopouzdanja u međunarodnim odnosima, već su više nego ubedljivi dokazi da je posthladnoratovski svet i definitivno nestao tokom ranog 21. veka. Ali instaliranje kineske vojne baze u Evropi? To bi bio prvi zaista neprikosnoveni dokaz da danas živomo u novoj političkoj eri u kojoj se američka superiornost i dominacija više ne podrazumevaju. Indijska baza na Balkanu? Samo bi se zacementirao utisak, već stvoren formiranjem kineske.

Nasuprot želji uticajnih finansijskih struktura Zapada da se ne odreknu novca koji im Grčka duguje, puštanje Atine niz vodu u ovom trenutku bi za politički Zapad bio i suviše riskantan potez. Ipak, izgleda da će se upravo to desiti. Sa druge strane, moguća intervencija Istoka u pravcu nuđenja Grčkoj izlaska iz ekonomske krize, predstavljala bi rekordno skup projekat. Međutim, to je upravo ono što bi Istok trebalo da učini. Ima već više od godinu dana od nastupanja nove faze hladnog rata, a rat nije vreme za štednju već naprotiv, to je vreme kada treba trošiti, odnosno investirati u dobijanje rata.