Intervju: Predrag Jakšić

Reditelj Predrag Jakšić okupio je velika imena domaće i svetske kinematografije u Srbiji, tokom snimanja filma Povratak. Za Srpski glas, Jakšić govori o filmu, kulturi i saradnji sa poznatim holivudskim imenima.

– U toku je snimanje filma Povratak?
– Film je svojevrstna psihološka studija, ispričana trilerskom žanrovskom matricom, o čoveku koji se nakon 40 godina vraća iz Amerike u Srbiju, u kojoj više nema nikog svog. Za njim dolaze njegovi prijatelji koji žele da ga vrate nazad, u Ameriku. Da li ostati ovde ili se vratiti tamo, da li je povratak vraćanje u Srbiju ili vraćanje u Ameriku, šta su motivi za jedno ili drugi, i ko je od njih u stvari u pravu. Svaki junak ima svoj razlog i za sve postoji odgovornost. Da li će pojedinac prihvatiti odgovornosti za ono što je uradio i može li mu se verovati, ta su samo neka od pitanja kojim se ovaj film bavi.

– Deo radnje se odvija na engleskom jeziku? To je zapravo srpsko američka priča?
– Da. Može se tako reći, mada se radi o univerzalnoj priči o dve kulture, dva podneblja i jednom čoveku između. Jezik kojim se govori je ili barijera ili most, u zavisnosti kako se posmatra. Kombinacija ova dva jezika, u ambijentu kakav je Bezdan, gde smo snimali najveći deo filma, dao je dodatnu vrednost i neobičnost filmu. Sve to odlično izgleda tako zajedno i izmešano.

– Kako si uspeo da angažuješ velika holivudska imena?
– Imao sam sreću da upoznam Lazara Rajića pre par godina i preko njega dođem u kontakt sa nekim od glumaca sa kojima sam želeo da sarađujem, a koji su istovremeno bili i Lazarovi poznanici. Tako samo došao do verovatno najboljeg kanadskog glumca ikada Nika Mankusa i dvojice velikih holivudskih glumaca Xona Sevixa i Majka Perea. Uz Lazarevu nesebičnu pomoć dogovorili smo se dosta lako o svemu.

– Xon Sevix je veliko ime Holivuda?
– Divno iskustvo za mene. Xon je veliki glumac, što je pokazao svaki put kada je stao pred kameru. Došao je veoma pripremljen, razmišljao je o ulozi, imao vrlo zanimljive sugestije o svom liku, bio spreman na svaku radnju koju bih tražio od njega. Veoma se otvoreno i iskreno postavio kako prema meni, kao reditelju, tako i prema čitavoj ekipi. Uz to, u ovom filmu, Xon je po prvi put u svojoj bogatoj karijeri učinio jednu stvar na velikom platnu, no, neka to za sada ostane tajna. Slično je bilo i sa Nikom Mankusom i sa Majkom Pereom. Glumci međusobno drugačijeg glumačkog stila, ali koji su se savršeno uklopili u film. U svom su poslu bili veliki profesionalci, van scene su se pokazali kao veliki ljudi, prijatni, ljubazni, iskreni.

– Šta mu se najviše dopalo u Srbiji?
– Kao i Pere, i Sevix je bio je oduševljen srpskom muzikom. Pevali su uz tamburaše, uživali u hrani. Sva trojica su bila oduševljena Vojvodinom uopšte i odnosom ljudi prema njima. Sevix je stalno je pričao koliko je predeo gde smo snimali prelep. Mankuso je bio oduševljen načinom života u Srbiji, opuštenim i zdravim odnosom prema životu. Zavoleli smo ih za tih nekoliko dana koliko su bili kod nas. Dogovarali smo se i o nekim narednim zajedničkim projektima.

– Takođe, u filmu igra i Lazar Rokvud? On je Srbin, ali mu je ovo prvi film na srpskom?
– Lazar Rajić, odnosno Lazar Rokvud je Srbin koji je pre više od četiri decenije otišao u Ameriku i tamo gradio glumačku karijeru. Glumio je u više od 100 filmova, radio za Paramaunt, Vorner broders, sa nekim od najvećim svetskih glumačkih i rediteljskih zvezda, ali mu je ovo prvi film na srpskom, koji on, inače, perfektno govori i dan-danas. Čitav ovaj projekat za Lazara je posebno emotivan, jer osim što glumi prvi put na maternjem jeziku, on i prvi put snima film u svojoj zemlji i u svom rodnom gradu, Somboru. S obzirom da je, kao nosilac glavne uloge, bio prisutan u 90% scena, sve je to zahtevalo i veliki fizički napor. Junački je izdržao sav taj pritisak i fenomenalno uradio svoj posao.

[box bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]I pored teškoća filmovi  se ipak snimaju – Kako ocenjujete srpsku kinematografiju danas? – Uvek može gore. Snimaju se filmovi, što je najvažnije. Javljaju se neki novi autori, što je takođe veoma važno. Na međunarodnim festivalima dosta često srpski filmovi osvajaju i značajne nagrade, što je svakako neka vrsta potvrde kvaliteta. Opet, sve bi to moralo biti i mnogo bolje. Novca je malo, dobre volje je, takođe, malo. Kako među onima koji o filmu i kulturi odlučuju, tako i među samim filmskim radnicima, što stvara dosta nezdravu atmosferu, u koju niko i ne želi da ulaže. Često se čuju kritike kako se država maćehinski odnosi prema filmu, sa čim se slažem, s tim da bih dodao da se država ponaša isto onako kako se i pojedini značajni i uticajni filmski radnici odnose prema mnogim svojim kolegama, tako da je i kritika na račun države relevantna samo u zavisnosti od toga ko je iznosi.[/box]

– Koliko je bilo teško obezbediti finansije i uslove za ovakav poduhvat?
– Dosta teško, čak i kada se radi o niskobuxetnom filmu, kakav je i naš film. To je proces koji traje i dalje i verovatno će trajati do premijere. Mi smo imali sreću da naš projekat kao vredan prepoznaju pojedine lokalne samouprave. Pre svega mislim na grad Sombor i ljude koji vode ovaj grad, zahvljujući kojima smo se i odvažili da uđemo u posao. Opština Apatin i opština Stara Pazova, takođe su nam pomogle veoma mnogo. Naravno, imali smo i dosta sponzora i prijatelja filma koji su nam na razne načine izašli u susret, a posebno bih izdvojio neverovatan odnos žitelja Bezdana prema nama tokom snimanja filma. Hvala im za sve.

– Ko je još u ekipi od naših glumaca?
– Tu su, između ostalih, Dubravka Mijatović, koja se vratila na film posle 2003. godine, zatim Milorad Mandić Manda, jedan od najboljih srpskih glumaca, Vesna Stanojević, Radivoje Raša Bukvić, srpski glumac sa već zavidnom međunarodnom karijerom, doajenke srpskog glumišta Rada Đuričin i Gorjana Janjić, mlada talentovana Ivana Milovanović, Marko Axić, mladi srpski glumac iz Temišvara, Vladimir Kerkez, Marija Hlebjan, Aleksandar Bako glumci koji će biti pravo otkriće na našoj filmsoj sceni, te Bora Đorđević, frontmen Riblje čorbe.

– Kakva nam je kultura danas?
– Pretežno globalna i imitatorska. Većinski ide linijom manjeg otpora i pruža svetu ono što svet, sa svim svojim predrasudama i “znanjima” o nama, od nas i očekuje. Na taj je način mnogo lakše doći do novca iz stranih fondova, što je, na žalost, postao svojevrstan izvrnuti “put za Damask” srpskog umetnika. Ima, naravno, i vrednih umetničkih ostvarenja, elitne kulture, u najpozitivnijem značenju tog pojma, no prostora za takvu kulture je sve manje, jer je i iskrenosti sve manje.

– Koliko država obraća pažnju na umetnost?
– Kao što rekoh, država se prema kulturi odnosi na isti način na koji se i kulturni radnici, stvaraoci, umetnici, postavljaju jedni prema drugima. Nekada se obraća pažnja na ideje i projekte, obično ne. Nekada se obraća pažnja na ime, bez obzira da li se radi o umetnosti ili o prostoj kič-reciklaži i ideološkoj crtici. Uz sve opravdane kritike koje država zaslužuje, najveća odgovornost za današnje stanje i atmosferu u srpskoj umetnosti je bez ikakve sumnje na samim ljudima iz sveta umetnosti, bez obzira da li se radi o pozorištu, filmu, muzici, slikarstvu. Nema razlike.

Slaviša Pavlović