Piše:Srđan Smiljanić, Kanbera

Pre nepuna tri meseca, državni sekretar SAD, Xon Keri, izjavio je kako se ,,Srbija, Crna Gora, Kosovo, Makedonija, Gruzija, Moldavija i Pridnjestrovlje (teritorija istočno od reke Dnjestar, zvanično se nalazi pod suverenitetom Moldavije, ali njeni stanovnici ne priznaju vlast Kišinjeva još od raspada SSSR) nalaze na liniji vatre“ u kontekstu odnosa između SAD i Rusije. Naravno, ovakva najava ne može doneti ništa dobro pomenutim zemljama, obzirom da po pravilu, mali uvek ispaštaju kada veliki lome koplja preko njih. Dokaz da je to tako, stigao je i pre Kerijeve izjave i to u vidu destabilizacije političke scene Makedonije, što je sve u poslednjih mesec dana propraćeno terorističkim aktivnostima albanskih elemenata sa Kosova.

Najava aktuelnih političkih tenzija u najjužnijoj republici bivše SFRJ kreće u januaru. Tada je Zoran Zajev, lider opozicione, zapadno orijentisane socijaldemokratske stranke, počeo sa objavljivanjem kompromitujućih snimaka razgovora premijera Nikole Gruevskog (stranka VMRO) sa njegovim najbližim saradnicima. Zbog toga je još krajem januara, Zajev optužen da je s ,,neimenovanim stranim službama“ kovao zaveru sa ciljem rušenja vlade. Inače, i sam Zajev je potvrdio da je informacije dobio uz pomoć ,,jedne strane zemlje“, mada je kasnije opovrgao tu izjavu. Što se pomenutih snimaka tiče, oni zaista otkrivaju popriličnu količinu prljavog veša premijera Gruevskog – od toga da se sa svojim saradnicima dogovarao o postavljanju sudija (što svakako nije u njegovoj nadležnnosti), preko pokušaja zataškavanja ubistva jednog mladića od strane policije, pa sve do prisluškivanja građana Makedonije, posebno onih uticajnijih. Prirodno, usledio je talas javnog iskazivanja nezadovoljstva od strane građana Makedonije, propraćen konstantnim pozivima opozicije da premijer podnese ostavku.

Međutim, sve je to bila tek priprema za još veće usložnjavanje političkog ambijenta zemlje. Naime, u aprilu kreću incidenti na granici Makedonije i tzv. republike kosovo. Albanski teroristi su prvo napali graničnu postaju u opštini Lipkovo, da bi se odmah zatim desio napad na karaulu kod sela Gošnice. Zatim je petog maja, tokom protesta pristalica socijaldemokratske stranke ispred makedonskog parlamenta, došlo do njihovog fizičkog obračuna sa policijom, pri čemu je povređeno dvadesetak policajaca, dok su skopski mediji celu stvar okarakterisali kao pokušaj državnog udara. Tom prilikom, novi američki ambasador u Skoplju Xes Bejli – koji je prethodno, baš u vreme nemira na trgu Taksim u Istambulu, kojima se pokušalo zbacivanje sa vlasti turskog predsednika Erdogana, obavljao istu funkciju u Ankari – je izrazio punu podršku „mirnim demonstrantima“. A onda, devetog maja, desio se masovni napad albanskih terorista, većinom poreklom sa Kosova, na grad Kumanovo. Napad je pokrenut iz dela grada gde žive Albanci, divljeg naselja Divo. Tokom jednog i po dana borbi između makedonskih specijalaca i terorista, čiji broj se procenjuje na sedamdesetak, život je izgubilo 8 policajaca kao i 10 terorista. 37 policajaca je ranjeno, isti broj terorista je uhapšen, dok je jedan deo uspeo da pobegne. Veliki broj kuća je razoren, mnogi automobili i druga imovina uništeni.

Ipak, ni tu nije kraj aktuelnim političkim previranjima, jer je opozicija u nedelju, sedamnaestog maja, upriličila veliki protest ispred zgrade Vlade Makedonije u Skoplju, sa ciljem obaranja premijera Gruevskog. Na protestu, organizovanom u najboljem maniru obojenih revolucija, zatražena je ostavka vlade. Mogle su se videti makedonske, albanske i zastave gej pokreta, kao što se moglo čuti i klicanje UČK – UČK – UČK (albanska skraćenica za tzv. oslobodilačku vojsku kosova, OVK). Protestu su prisustvovali ambasadori zapadnih zemalja, dok je premijer Bugarske Bojko Borisov javno zatražio ostavku premijera Makedonije. Isto je učinio i potpredsednik parlamenta EU, Aleksandar Graf Landsdorf. Konačno, samo dan nakon protesta opozicije, u ponedeljak osamnaestog, od strane aktuelne vlasti je organizovan kontramiting, na kome je izražena podrška vladi, a govorio je i premijer Gruevski koji je svog glavnog konkurenta nazvao „marionetom koja ispunjava tuđi scenario“. „Poruka koju šaljemo našim skupom nije upućena njemu, već većim igračima koji stoje iza njega. Hoćemo da im pokažemo da makedonski narod ima ispravljenu kičmu i da zna da prepozna takve manipulacije“, dodao je Gruevski. I na ovom mitingu se mogao videti veliki broj makedonskih zastava, ovoga puta propraćenih (što je zaista svojevrsan istorijski sarkazam) zastavama organizacije VMRO i Republike Srbije.

Kao što se jasno može zaključiti iz izloženog, u Makedoniji u ovom trenutku imamo jasnu podelu uloga. Sa jedne strane je premijer Nikola Gruevski koga Zapad, a prvenstveno SAD, žele da sruše. Sa druge strane je prozapadni opozicioni kandidat Zoran Zajev, kojeg bi SAD volele da vide na mestu premijera (najverovatnije, jer sa Vašingtonom se nikada ne zna i ne bi bilo prvi put da se jedan kandidat podržava dok „ne odradi posao“, a da SAD zatim iznenada podrže nekog trećeg kandidata za preuzimanje vlasti). U prilog ovome idu i izjave makedonskih bezbednosnih stručnjaka, ali i direktora Vojnoobaveštajne agencije Srbije, Petra Cvetkovića, koji je tokom gostovanja na TV Pink, izjavio da „ideje stvaranja Velike Albanije imaju određenu podršku sa Zapada i da se to vidi i po tome kako su zapadni mediji izveštavali o terorističkom napadu u Kumanovu“, dodajući da je iz Makedonije u Srbiju, bežeći od sukoba, do sada prešlo oko 450 ljudi, uglavnom onih koji imaju rođake u Preševu.

Postavlja se pitanje: zbog čega Zapad želi da vidi leđa Gruevskom? Od samog formalnog osamostaljivanja Makedonije, SAD su imale veliki uticaj u ovoj zemlji, možda čak i veći nego u bilo kojoj drugoj republici bivše SFRJ (ako izuzmemo KiM nakon 1999.). Samim tim, teško je verovati da je u Makedoniji neko mogao biti izabran za premijera mimo, a posebno protiv volje Vašingtona. Ovo se naravno odnosi i na Gruevskog, desničara, nacionalistu, bivšeg berzanskog mešetara i nedvosmislenog pobornika liberalnog kapitalizma. Međutim, taj i takav Gruevski, u međuvremenu se izgleda otrgao kontroli. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je u petak, tokom boravka u Beogradu, to izrazio rekavši kako je „teško ne primetiti vezu između snažne podrške makedonskih vlasti projektu ruskog gasovoda „Turski tok“ i aktuelne eskalacije krize“. Dakle, može se zaključiti kako je i Gruevski – poput predsednika Turske Rexepa Tajipa Erdogana i premijera Mađarske Viktora Orbana – odlučio da vodi nezavisnu politiku, u interesu nacije koju predvodi, bez suvišnog obaziranja na interese drugih zemalja, računajući tu i SAD.

Treba pomenuti i to da destabilizaciju Makedonije, nikako ne bi trebalo posmatrati izdvojeno iz konteksta regionalne stabilnosti. Šef zastupničke grupe „Samoopredeljenje“ u kosovskom parlamentu, Glauka Konjice, optužio je makedonske vlasti da su ,,izvršile oružani napad na Albance u Kumanovu, u maniru bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića“. Kočo Danaj, jedan od savremenih ideologa „prirodne (velike) Albanije“, izjavio je kako „iza rata u Kumanovu stoji makedonska vlast, ta kako je došlo vreme za ujedinjenje Albanaca“, dok je u Peći, svega nakoliko dana nakon dešavanja u Kumanovu, zapaljena makedonska zastava.

Već sada, mnogi analitičari porede današnje Skoplje sa prošlogodišnjim Kijevom. Ako bi scenario zaista bio sličan, tj. ako bi došlo do oružanih sukoba između pristalica različitih političkih opcija unutar zemlje, ili recimo između Makedonaca i Albanaca kojih u Makedoniji ima oko 30%, posledice bi nesumnjivo osetile sve susedne zemlje. Takođe, bio bi presečen važan transportni koridor između Evrope i Grčke (samim tim i Turske), dok bi talas izbeglica zapljusnuo u prvom redu Srbiju i Bugarsku (jer niko ne želi da ide u Albaniju ili na Kosovo, dok bi Grčka svakako svim silama nastojala da spreči prelazak i Makedonaca i Albanaca na njenu teritoriju). Ako znamo da je taktika albanskog naseljavanja srpskih teritorija često u prošlosti podrazumevala to da Albanci beže od nečega u Srbiju, pomenuti scenario bi predstavljao posebnu opasnost upravo za Beograd. Međutim, čak i da do toga ne dođe… Nema nikakve sumnje da bi sukob većih razmera u Makedoniji, lako mogao podgrejati političku atmosferu na i dalje rovitom Balkanu.
Ostaje nam nada da do toga ipak neće doći. Kao što je opštepoznato, kada Balkanci jednom krenu sa međusobnim ubijanjem, oni to obično rade dugo, detaljno i do kraja.