Пише:Срђан Смиљанић, Канбера

Пре непуна три месеца, државни секретар САД, Xон Кери, изјавио је како се ,,Србија, Црна Гора, Косово, Македонија, Грузија, Молдавија и Придњестровље (територија источно од реке Дњестар, званично се налази под суверенитетом Молдавије, али њени становници не признају власт Кишињева још од распада СССР) налазе на линији ватре“ у контексту односа између САД и Русије. Наравно, оваква најава не може донети ништа добро поменутим земљама, обзиром да по правилу, мали увек испаштају када велики ломе копља преко њих. Доказ да је то тако, стигао је и пре Керијеве изјаве и то у виду дестабилизације политичке сцене Македоније, што је све у последњих месец дана пропраћено терористичким активностима албанских елемената са Косова.

Најава актуелних политичких тензија у најјужнијој републици бивше СФРЈ креће у јануару. Тада је Зоран Зајев, лидер опозиционе, западно оријентисане социјалдемократске странке, почео са објављивањем компромитујућих снимака разговора премијера Николе Груевског (странка ВМРО) са његовим најближим сарадницима. Због тога је још крајем јануара, Зајев оптужен да је с ,,неименованим страним службама“ ковао заверу са циљем рушења владе. Иначе, и сам Зајев је потврдио да је информације добио уз помоћ ,,једне стране земље“, мада је касније оповргао ту изјаву. Што се поменутих снимака тиче, они заиста откривају поприличну количину прљавог веша премијера Груевског – од тога да се са својим сарадницима договарао о постављању судија (што свакако није у његовој надлежнности), преко покушаја заташкавања убиства једног младића од стране полиције, па све до прислушкивања грађана Македоније, посебно оних утицајнијих. Природно, уследио је талас јавног исказивања незадовољства од стране грађана Македоније, пропраћен константним позивима опозиције да премијер поднесе оставку.

Међутим, све је то била тек припрема за још веће усложњавање политичког амбијента земље. Наиме, у априлу крећу инциденти на граници Македоније и тзв. републике косово. Албански терористи су прво напали граничну постају у општини Липково, да би се одмах затим десио напад на караулу код села Гошнице. Затим је петог маја, током протеста присталица социјалдемократске странке испред македонског парламента, дошло до њиховог физичког обрачуна са полицијом, при чему је повређено двадесетак полицајаца, док су скопски медији целу ствар окарактерисали као покушај државног удара. Том приликом, нови амерички амбасадор у Скопљу Xес Бејли – који је претходно, баш у време немира на тргу Таксим у Истамбулу, којима се покушало збацивање са власти турског председника Ердогана, обављао исту функцију у Анкари – је изразио пуну подршку „мирним демонстрантима“. А онда, деветог маја, десио се масовни напад албанских терориста, већином пореклом са Косова, на град Куманово. Напад је покренут из дела града где живе Албанци, дивљег насеља Диво. Током једног и по дана борби између македонских специјалаца и терориста, чији број се процењује на седамдесетак, живот је изгубило 8 полицајаца као и 10 терориста. 37 полицајаца је рањено, исти број терориста је ухапшен, док је један део успео да побегне. Велики број кућа је разорен, многи аутомобили и друга имовина уништени.

Ипак, ни ту није крај актуелним политичким превирањима, јер је опозиција у недељу, седамнаестог маја, уприличила велики протест испред зграде Владе Македоније у Скопљу, са циљем обарања премијера Груевског. На протесту, организованом у најбољем маниру обојених револуција, затражена је оставка владе. Могле су се видети македонске, албанске и заставе геј покрета, као што се могло чути и клицање УЧК – УЧК – УЧК (албанска скраћеница за тзв. ослободилачку војску косова, ОВК). Протесту су присуствовали амбасадори западних земаља, док је премијер Бугарске Бојко Борисов јавно затражио оставку премијера Македоније. Исто је учинио и потпредседник парламента ЕУ, Александар Граф Ландсдорф. Коначно, само дан након протеста опозиције, у понедељак осамнаестог, од стране актуелне власти је организован контрамитинг, на коме је изражена подршка влади, а говорио је и премијер Груевски који је свог главног конкурента назвао „марионетом која испуњава туђи сценарио“. „Порука коју шаљемо нашим скупом није упућена њему, већ већим играчима који стоје иза њега. Хоћемо да им покажемо да македонски народ има исправљену кичму и да зна да препозна такве манипулације“, додао је Груевски. И на овом митингу се могао видети велики број македонских застава, овога пута пропраћених (што је заиста својеврсан историјски сарказам) заставама организације ВМРО и Републике Србије.

Као што се јасно може закључити из изложеног, у Македонији у овом тренутку имамо јасну поделу улога. Са једне стране је премијер Никола Груевски кога Запад, а првенствено САД, желе да сруше. Са друге стране је прозападни опозициони кандидат Зоран Зајев, којег би САД волеле да виде на месту премијера (највероватније, јер са Вашингтоном се никада не зна и не би било први пут да се један кандидат подржава док „не одради посао“, а да САД затим изненада подрже неког трећег кандидата за преузимање власти). У прилог овоме иду и изјаве македонских безбедносних стручњака, али и директора Војнообавештајне агенције Србије, Петра Цветковића, који је током гостовања на ТВ Пинк, изјавио да „идеје стварања Велике Албаније имају одређену подршку са Запада и да се то види и по томе како су западни медији извештавали о терористичком нападу у Куманову“, додајући да је из Македоније у Србију, бежећи од сукоба, до сада прешло око 450 људи, углавном оних који имају рођаке у Прешеву.

Поставља се питање: због чега Запад жели да види леђа Груевском? Од самог формалног осамостаљивања Македоније, САД су имале велики утицај у овој земљи, можда чак и већи него у било којој другој републици бивше СФРЈ (ако изузмемо КиМ након 1999.). Самим тим, тешко је веровати да је у Македонији неко могао бити изабран за премијера мимо, а посебно против воље Вашингтона. Ово се наравно односи и на Груевског, десничара, националисту, бившег берзанског мешетара и недвосмисленог поборника либералног капитализма. Међутим, тај и такав Груевски, у међувремену се изгледа отргао контроли. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је у петак, током боравка у Београду, то изразио рекавши како је „тешко не приметити везу између снажне подршке македонских власти пројекту руског гасовода „Турски ток“ и актуелне ескалације кризе“. Дакле, може се закључити како је и Груевски – попут председника Турске Реxепа Тајипа Ердогана и премијера Мађарске Виктора Орбана – одлучио да води независну политику, у интересу нације коју предводи, без сувишног обазирања на интересе других земаља, рачунајући ту и САД.

Треба поменути и то да дестабилизацију Македоније, никако не би требало посматрати издвојено из контекста регионалне стабилности. Шеф заступничке групе „Самоопредељење“ у косовском парламенту, Глаука Коњице, оптужио је македонске власти да су ,,извршиле оружани напад на Албанце у Куманову, у маниру бившег председника Србије Слободана Милошевића“. Кочо Данај, један од савремених идеолога „природне (велике) Албаније“, изјавио је како „иза рата у Куманову стоји македонска власт, та како је дошло време за уједињење Албанаца“, док је у Пећи, свега наколико дана након дешавања у Куманову, запаљена македонска застава.

Већ сада, многи аналитичари пореде данашње Скопље са прошлогодишњим Кијевом. Ако би сценарио заиста био сличан, тј. ако би дошло до оружаних сукоба између присталица различитих политичких опција унутар земље, или рецимо између Македонаца и Албанаца којих у Македонији има око 30%, последице би несумњиво осетиле све суседне земље. Такође, био би пресечен важан транспортни коридор између Европе и Грчке (самим тим и Турске), док би талас избеглица запљуснуо у првом реду Србију и Бугарску (јер нико не жели да иде у Албанију или на Косово, док би Грчка свакако свим силама настојала да спречи прелазак и Македонаца и Албанаца на њену територију). Ако знамо да је тактика албанског насељавања српских територија често у прошлости подразумевала то да Албанци беже од нечега у Србију, поменути сценарио би представљао посебну опасност управо за Београд. Међутим, чак и да до тога не дође… Нема никакве сумње да би сукоб већих размера у Македонији, лако могао подгрејати политичку атмосферу на и даље ровитом Балкану.
Остаје нам нада да до тога ипак неће доћи. Као што је општепознато, када Балканци једном крену са међусобним убијањем, они то обично раде дуго, детаљно и до краја.