Intervju: Vladimir Kecmanović

[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]V[/dropcap]ladimir Kecmanović je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. njegov roman Kainov ožiljak, koji je napisao zajedno sa Dejanom Stojiljkovićem, jedan je od najčitanijih romana u Srbiji. Za Srpski glas, Kecmanović govori o Ninovoj nagradi, Ivi Andriću, nacionalizmu, Mladoj Bosni…
– Kainov ožiljak je ušao u širi izbor za Ninovu nagradu. Dodela ove prestižne nagrade uvek je sa sobom nosila pojedine komentare, a već se govori o mogućim dobitnicima. Kako vi gledate na to?
– Kao na tužnu lakrdiju koja ponekad zna da bude zabavna, a ponekad dosadna. Kako drugačije karakterisati situaciju u kojoj, čak i ako niste pročitali ni jednu knjigu u konkurenciji, za barem tri od pet članova žirija unapred znate za koga će da glasaju!? To nema ama baš nikakve veze sa vrednovanjem književnosti, to je neka vrsta provincijalnog teatra apsurda.
– Andrić je ostao upamćen kao tih, nenametljiv čovek i izuzetan pisac. U knjizi ste ga oživeli kao diplomatu koji sa Nemcima pregovara o trgovini oružjem za tadašnju Jugoslaviju. Koliko ste fikcije upotrebili u romanu?
– Istorijski podaci u romanu su autentični, fikciju smo koristili tamo gde joj je mesto. Dakle, Andrić je zaista pregovarao o tom oružju, to mu je spadalo u opis posla.
– Sa Dejanom takođe radite scenario za film o Nemanjićima?
– To je priča koja bi pratila Stefana Nemanju i njegove sinove. Počinje sa Nemanjinim detinjstvom, a kulminaciju doživljava u trenutku kada ovaj vojnik i vladar odlučuje da se povuče iz svetovnog života i sledeći primer najmlađeg sina Rastka, odlazi na Hilandar. Glavni junak te priče je, dakle, Seti Sava, koji vlastitom roditelju postaje duhovni otac.
– Kako ocenjujete godišnjicu obeležavanja Velikog rata u Srbiji i RS?
– I to se obeležava haotično, bez sistema, kao i sve kod Srba, ma na kojoj strani Drine ili sveta živeli… Evo, upravo se Filmski centar Srbije, na novu 1915, setio da uradi ono što bi svako normalan uradio 2012. Tek sada je raspisan konkurs za film o Velikom ratu. Sredstva koja se nude su, naravno, nedovoljna, propozicije su, naravno, nepoznate, a javnost je o konkursu obaveštena u dva do dvanaest, tako da pripremiti dokumentaciju mogu samo oni koji su prethodno o svemu bili “neformalno” obavešteni. Elem, prase se opet kolje na božić, da bi omastio brk onaj kome je to unapred namenjeno.
– Da li nam je u kulturi danas potreban “mladobosanski duh?”
– Taj duh predstavlja najvrednije nasleđe kojim ova kultura raspolaže.
– Sarajevo drugačije gleda na godišnjicu. Znamo da su i muslimani bili deo Mlade Bosne. Zbog čega danas takav zaokret?
– Zbog toga što su se današnji muslimani odrekli najvrednijeg dela sopstvene baštine. Oni “tvrdi” u korist Saudijske Arabije, a “meki” u korist zapadnog protektorata.
– Već godinama se govori o takozvanim bhcs jezicima. To je jedan potpuno isti jezik, ali ga drugačije nazivaju. Čak se pojavljuje i termin “srbijanska književnost”, a ne srpska.
– Pa ako srpski jezik zoveš “bhscg”, onda je logično i da srpsku književnost zoveš “srbijanskom”. Kada kreneš sa idiotskim aksiomom, dalje možeš da budeš logičan i “praktičan” koliko ti je volja.
– Činjenica da danas kada neko krene u odbranu Srbije i srpskih vrednosti biva optužen za nacionalizam. Ti si često bio deo takvih priča. Zbog čega mnogima smeta odbrana srpskih interesa?
– Ako izuzmemo one koji su za borbu protiv srpskog samopoštovanja plaćeni ili pokušavaju da za platu apliciraju – reč je kompleksu silovane žene koja počinje da se samooptužuje.
– Koliko su nam, kroz decenije i vekove, truli jugoslovenski kompromisi i težnje doneli nesreće?
– Mnogo.
– Kako biste ocenili kulturu u Srbiji i šta bi trebalo promeniti da se krene napred?
– Kulturna politika je ogledalo politike. A politika se, opet, ne može bitno primeniti bez uticaja kulture. To je začarani krug. Umetnici u svemu tome ne mogu da urade ništa više i ne smeju da rade ništa manje nego da stvaraju umetnost. Pisci su privilegovani činjenicom da im rad, za razliku, na primer, od rada reditelja, ne zavisi od komisija i žirija. Kad imaš napisan i objavljen roman u čiji kvalitet veruješ, možeš da se smeješ bednicima koji mešetare oko sve beznačajnijih književnih priznanja. Kada ti mešetari ne daju da snimiš film – to već nije nimalo smešno.
– Kako ocenjujete rad ministarstva kulture?
– Primetan je trud da se stvori osnov za prevazilaženje muvanja, koje smo u ovom razgovoru pomenuli već više puta. Primetna je i želja da se prevaziđe ideološka ostrašćenost u odnosu prema umetnosti. Ne postoji, međutim, spremnost da se ozbiljno bori za veći budžet za kulturu, bez čega je, nažalost, mrka kapa.

– Na koji način ste sa Dejanom uspeli da uskladite stilove, s obzirom da ste prilično različiti u književnom izrazu?
– Uskladili smo se prilično spontano, bez čvrstog dogovora. Ja sam, što svesno, što nesvesno, težio da se prilagodim klasičnijem stilu, Dejan je, opet, koristio neke moje fazone, pa smo se našli negde na sredini.

– Kada je u pitanju književnost u regionu, koliko je savremena srpska književnost značajna?
– Savremena srpska književost je lošija od srpske književnosti Dvadesetog veka. Ipak, i dalje je daleko najozbiljnija u tome što se novogovorom naziva “regionom”.

Slaviša Pavlović, Beograd