[dropcap font=“0″]K[/dropcap]ako noću nikad ne spavam, nije mi padalo na pamet da se noć pre polaska aviona odmorim, već sam nestrpljivo čekao da krenem kako bih video zemlju Gogolja i Dostojevskog. Međutim, moj odlazak u evropsku prestonicu Istoka nikako nije bio turističkog karaktera, već sam dobio pozivnicu da govorim na konferenciji o Prvom svetskom ratu, koju su organizovali Rusija i Francuska, pa sam danima pre toga pripremao govor na srpskom i ruskom, kako bih svoju zemlju, koju toliko volim, a koja me isto toliko nervira, predstavio na najbolji način.
Nisam putovao sam, već je sa mnom bila Viktorija, moj prevodilac, Ruskinja i Moskovljanka po rođenju, koja živi u Beogradu, pa mi je putovanje i snalaženje u Moskvi bilo znatno olakšano. Po sletanju na moskovski aerodrom Šeremetjevo, sačekao me je vozač i odvezao u hotel Sputnik, gde su bili smešteni učesnici konferencije, dok je Viktorija, zbog obaveza, otišla na drugu stranu.
Nisam se zadržavao. Pre dva meseca, na sličnoj konferenciji koja se održala u Beogradu, upoznao sam Pavela Rjazanceva, šefa jednog odseka u Dumi, pa sam unapred dogovorio sastanak sa njim, kako bi mi pokazao znamenitosti Moskve. Najpre sam se divio Hramu Hrista Spasa, potom Kremlju, čuvenom Crvenom trgu, video kako funkcioniše fantastični Moskovski metro.

Svaka stanica metroa poseduje neki kulturni spomenik, uglavnom posvećen velikanima kulture ili bitkama, pa sam shvatio da svaki Rus, kao i svaki posetilac, želeo ili ne, nikada neće zaboraviti bitne trenutke iz istorije, kao i ličnosti koje su dale doprinos stvaranju Rusije. Dakle, voleli istoriju u školi, učili je, ili ne, morate je znati, jer ćete se gotovo na svakom mestu diviti spomenicima, muralima, slikama i sa radoznalošću izučavati prošlost jedne velike i divne zemlje. Istog trenutka sam pomislio da bismo mi, kao narod kratkog pamćenja, mogli isto to da uradimo, kako nam se u budućnosti ne bi dogodilo da zaboravljamo velikane.
No, kada govorim o nama, stekao sam utisak da smo Rusima jedan od omiljenih naroda. Kada bih im rekao odakle dolazim, uglavnom su izgovarali Beograd, Kosovo, pa čak i Bosna, komentarišući ne tako davnu prošlost, uz reči podrške. Čak mi je jedan radnik u hotelu, koji očigledno nije dobro informisan, rekao da je Kosovo Srbija, kao i da se nada da će Kosovo ponovo biti glavni grad Srbije.
Međutim, vratiću se na konferenciju, koja se održala sutradan. Već u 9 sati sam bio u Centralnom muzeju Velikog otadžbinskog rata, što je bukvalan prevod na srpski, ali to je ustvari muzej posvećen Drugom svetskom ratu. Fotografije, uniforme, oružje iz proteklih ratova uz vidno naznačena objašnjenja govorili su o pažnji jedne zemlje prema svojoj istoriji, dok je organizacija samog skupa protekla savršeno, iako su neki od prisutnih bili VIP ličnosti. Skup je otvoren pozdravnim pismom Vladimira Putina, da bi ga zvanično otvorio Sergej Nariš kin, predsednik ruske Dume, istoričar po zanimanju, koji se već godinama bori da spreči reviziju istorije. Njegov govor, kao i besede drugih učesnika iz Rusije, poput ministra kulture Medinskog, potom učesnika iz Francuske, Litvanije i drugih zemalja, bile su posvećene Prvom svetskom ratu, gde niko nije zaboravio Srbiju, njene žrtve i borbu. U vremenu kada je Srbija na dnu ekonomske i kulturne lestvice, bila je predstavljena kao zemlja prema kojoj su svi iskazali veliko poštovanje, ističući pritom njenu nesrećnu sudbinu. Zaista je bilo lepo biti Srbin u tom trenutku.
Konferenciji je prisustvovao Slavenko Terzić, istoričar i ambasador Srbije u Moskvi, koji je veštim diplomatskim jezikom rekao sve ono iza čega bi trebalo da stoji država, pa sam odmah shvatio da nas zbog takvih ljudi i njihovih nastupa Rusi izuzetno cene.

Kako su zvanični jezici na forumu bili engleski, ruski i francuski, odlučio sam, po savetu prevodioca da govorim na srpskom, iako je bilo jasno naznačeno drugačije, zbog simultanog prevođenja. Kada su Srbi već podneli toliko žrtve u Velikom ratu zajedno sa saveznicima, pomislio sam da bi bilo lepo da se isto tako čuje i naš jezik, iako mi se činilo da ću takvim gestom, bez obzira na uveravanja prevodioca, možda pokvariti koncepciju ili uvrediti organizatora. Ipak, izgleda da je arhetip proradio u meni, doduše pomalo ponešen svešću o slabom izgovoru ruskog, pa sam upotrebio princip „govori srpski da te čitav svet razume.“ Naravno, organizatori i učesnici foruma mi nisu zamerili, već naprotiv, bilo im je interesantno, a mnogi su poželeli da čuju još neki jezik osim ruskog i francuskog, pošto engleski niko nije želeo da govori.
Skup je završen koktelom, pa samo krenuli na aerodrom, koji je udaljen nešto više od dva sata vožnje. Od tog trenutka počinje moja najveća avantura ili bolje da upotrebim reč agonija. Naime, u blizini aerodroma, na zadnjem sedištu automobila potražio sam torbu. A nje nema. Nigde. Novčanik, pasoš, čak i dokumenta potrebna u Srbiji, poput lične karte i vozačke dozvole, zatim ključevi od stana, suveniri koje sam kupio prijateljima… Sve je nestalo. Setio sam se da sam torbu ostavio na krov automobila, kako bih u gepek ubacio neke stvari. Sumnju da je ukradena odmah sam odbacio, jer je torba verovatno u vožnji spala sa kola. Danak neiskustvu ili samo glupost neiživljenog Srbina?

Pošto je Viktorija morala na avion, ja sam u ostao u Moskvi, sa njenim ocem, Vladimirom, uglednim advokatom i novinarom, koji je dobar deo svog života proveo u Srbiji, izveštavajući za ruske medije sa frontova u Bosni i Hrvatskoj.
Prvo smo otišli u tamošnju policiju, potom pozvali našeg konzula da nam pomogne oko novog pasoša. Tek tada sam doživeo šok. Konzul nije u Moskvi, ambasada ne radi do ponedeljka, tako da ne postoji mogućnost da se vratim u Beograd u narednih nekoliko dana. Gde ću bez novca? Šta da radim? Na sreću, Vladimir me je odveo u Krasnogorsk, grad pored Moskve, gde sam prenoćio kod njega i njegove supruge, uz predivnu večeru, sladoled i konjak. Nikada im to neću zaboraviti. Pošto sam kod sebe imao jednu svoju knjigu, a znam dobri stari srpski običaj da se nigde prvi put ne ide „prazne ruke,“ poklonio sam im sa posvetom – da je za mene njihova pomoć jednaka koliko i pomoć cara Nikolaja prilikom čuvenog Ultimatuma 1915. godine. I zaista to mislim.
Da nesreća bude veća, mobilni operater mi je isključio telefon zbog navodne preterane potrošnje u romingu, ma šta im to značilo. Činilo mi se da se nikad neću vratiti, pa sam se pitao odakle mi drskost da uopšte živim kad sam toliko glup i zaboravan. Međutim, Viktorija se javila organizatorima skupa, koji su kontaktirali našeg ambasadora, pa sam već ujutru bio u ambasadi, gde sam saznao da je i Goran Petrović iz našeg MIP-a zvao ambasadora, uz molbu da što pre dobijem pasoš. Ubrzo sam imao putnu ispravu, ali je preostalo samo da obezbedim avionsku kartu. Pošto nisam imao novca, Vladimir je izdvojio veliku sumu i rezervisao mi avionsku kartu, što mi je dalo nadu da ću se konačno vratiti kući.
Međutim, od tog trenutka, sve se menja, a loša karma u potpunosti nestaje. Organizatori se javljaju i kažu da mi je Ministarstvo kulture Rusije obezbedilo hotel u centru Moskve, dok će oni platiti i avionsku kartu. Za samo sat vremena, osim pasoša, dobijam od njih avionsku kartu, vozača na raspolaganju i hotel o kakvom sam samo mogao da sanjam. Iako nisam imao novca, ništa mi više nije bilo potrebno. Nisam mogao da verujem. Svaka moja želja, a činilo mi se i pomisao, bivala je ispunjena.

Nakon tolikog stresa, vratio sam se, ne u normalan život, nego na lestvicu više i uživao u hotelu, gde su, koliko sam primetio smešteni samo diplomatski predstavnici i ugledni gosti. Negde oko tri posle ponoći, vozač ministarstva kulture me odvezao do aerodroma i ja sam konačno stigao u Srbiju. Da mi je neko pričao da ću se toliko radovati Srbiji nikada mu ne bi verovao. Ali, tu nije kraj. Pošto su mi vizit karte ostale u torbi, juče mi se javio jedan Rus, da me pita da li to moja torba. Sve je pronađeno. Čekam da mi je pošalju iz Moskve. Čak ni novac nije nestao. Pošten i divan narod, kao njihova lepa zemlja.