[dropcap font=“0″]К[/dropcap]ако ноћу никад не спавам, није ми падало на памет да се ноћ пре поласка авиона одморим, већ сам нестрпљиво чекао да кренем како бих видео земљу Гогоља и Достојевског. Међутим, мој одлазак у европску престоницу Истока никако није био туристичког карактера, већ сам добио позивницу да говорим на конференцији о Првом светском рату, коју су организовали Русија и Француска, па сам данима пре тога припремао говор на српском и руском, како бих своју земљу, коју толико волим, а која ме исто толико нервира, представио на најбољи начин.
Нисам путовао сам, већ је са мном била Викторија, мој преводилац, Рускиња и Московљанка по рођењу, која живи у Београду, па ми је путовање и сналажење у Москви било знатно олакшано. По слетању на московски аеродром Шереметјево, сачекао ме је возач и одвезао у хотел Спутник, где су били смештени учесници конференције, док је Викторија, због обавеза, отишла на другу страну.
Нисам се задржавао. Пре два месеца, на сличној конференцији која се одржала у Београду, упознао сам Павела Рјазанцева, шефа једног одсека у Думи, па сам унапред договорио састанак са њим, како би ми показао знаменитости Москве. Најпре сам се дивио Храму Христа Спаса, потом Кремљу, чувеном Црвеном тргу, видео како функционише фантастични Московски метро.

Свака станица метроа поседује неки културни споменик, углавном посвећен великанима културе или биткама, па сам схватио да сваки Рус, као и сваки посетилац, желео или не, никада неће заборавити битне тренутке из историје, као и личности које су дале допринос стварању Русије. Дакле, волели историју у школи, учили је, или не, морате је знати, јер ћете се готово на сваком месту дивити споменицима, муралима, сликама и са радозналошћу изучавати прошлост једне велике и дивне земље. Истог тренутка сам помислио да бисмо ми, као народ кратког памћења, могли исто то да урадимо, како нам се у будућности не би догодило да заборављамо великане.
Но, када говорим о нама, стекао сам утисак да смо Русима један од омиљених народа. Када бих им рекао одакле долазим, углавном су изговарали Београд, Косово, па чак и Босна, коментаришући не тако давну прошлост, уз речи подршке. Чак ми је један радник у хотелу, који очигледно није добро информисан, рекао да је Косово Србија, као и да се нада да ће Косово поново бити главни град Србије.
Међутим, вратићу се на конференцију, која се одржала сутрадан. Већ у 9 сати сам био у Централном музеју Великог отаџбинског рата, што је буквалан превод на српски, али то је уствари музеј посвећен Другом светском рату. Фотографије, униформе, оружје из протеклих ратова уз видно назначена објашњења говорили су о пажњи једне земље према својој историји, док је организација самог скупа протекла савршено, иако су неки од присутних били ВИП личности. Скуп је отворен поздравним писмом Владимира Путина, да би га званично отворио Сергеј Нариш кин, председник руске Думе, историчар по занимању, који се већ годинама бори да спречи ревизију историје. Његов говор, као и беседе других учесника из Русије, попут министра културе Мединског, потом учесника из Француске, Литваније и других земаља, биле су посвећене Првом светском рату, где нико није заборавио Србију, њене жртве и борбу. У времену када је Србија на дну економске и културне лествице, била је представљена као земља према којој су сви исказали велико поштовање, истичући притом њену несрећну судбину. Заиста је било лепо бити Србин у том тренутку.
Конференцији је присуствовао Славенко Терзић, историчар и амбасадор Србије у Москви, који је вештим дипломатским језиком рекао све оно иза чега би требало да стоји држава, па сам одмах схватио да нас због таквих људи и њихових наступа Руси изузетно цене.

Како су званични језици на форуму били енглески, руски и француски, одлучио сам, по савету преводиоца да говорим на српском, иако је било јасно назначено другачије, због симултаног превођења. Када су Срби већ поднели толико жртве у Великом рату заједно са савезницима, помислио сам да би било лепо да се исто тако чује и наш језик, иако ми се чинило да ћу таквим гестом, без обзира на уверавања преводиоца, можда покварити концепцију или увредити организатора. Ипак, изгледа да је архетип прорадио у мени, додуше помало понешен свешћу о слабом изговору руског, па сам употребио принцип „говори српски да те читав свет разуме.“ Наравно, организатори и учесници форума ми нису замерили, већ напротив, било им је интересантно, а многи су пожелели да чују још неки језик осим руског и француског, пошто енглески нико није желео да говори.
Скуп је завршен коктелом, па само кренули на аеродром, који је удаљен нешто више од два сата вожње. Од тог тренутка почиње моја највећа авантура или боље да употребим реч агонија. Наиме, у близини аеродрома, на задњем седишту аутомобила потражио сам торбу. А ње нема. Нигде. Новчаник, пасош, чак и документа потребна у Србији, попут личне карте и возачке дозволе, затим кључеви од стана, сувенири које сам купио пријатељима… Све је нестало. Сетио сам се да сам торбу оставио на кров аутомобила, како бих у гепек убацио неке ствари. Сумњу да је украдена одмах сам одбацио, јер је торба вероватно у вожњи спала са кола. Данак неискуству или само глупост неиживљеног Србина?

Пошто је Викторија морала на авион, ја сам у остао у Москви, са њеним оцем, Владимиром, угледним адвокатом и новинаром, који је добар део свог живота провео у Србији, извештавајући за руске медије са фронтова у Босни и Хрватској.
Прво смо отишли у тамошњу полицију, потом позвали нашег конзула да нам помогне око новог пасоша. Тек тада сам доживео шок. Конзул није у Москви, амбасада не ради до понедељка, тако да не постоји могућност да се вратим у Београд у наредних неколико дана. Где ћу без новца? Шта да радим? На срећу, Владимир ме је одвео у Красногорск, град поред Москве, где сам преноћио код њега и његове супруге, уз предивну вечеру, сладолед и коњак. Никада им то нећу заборавити. Пошто сам код себе имао једну своју књигу, а знам добри стари српски обичај да се нигде први пут не иде „празне руке,“ поклонио сам им са посветом – да је за мене њихова помоћ једнака колико и помоћ цара Николаја приликом чувеног Ултиматума 1915. године. И заиста то мислим.
Да несрећа буде већа, мобилни оператер ми је искључио телефон због наводне претеране потрошње у ромингу, ма шта им то значило. Чинило ми се да се никад нећу вратити, па сам се питао одакле ми дрскост да уопште живим кад сам толико глуп и забораван. Међутим, Викторија се јавила организаторима скупа, који су контактирали нашег амбасадора, па сам већ ујутру био у амбасади, где сам сазнао да је и Горан Петровић из нашег МИП-а звао амбасадора, уз молбу да што пре добијем пасош. Убрзо сам имао путну исправу, али је преостало само да обезбедим авионску карту. Пошто нисам имао новца, Владимир је издвојио велику суму и резервисао ми авионску карту, што ми је дало наду да ћу се коначно вратити кући.
Међутим, од тог тренутка, све се мења, а лоша карма у потпуности нестаје. Организатори се јављају и кажу да ми је Министарство културе Русије обезбедило хотел у центру Москве, док ће они платити и авионску карту. За само сат времена, осим пасоша, добијам од њих авионску карту, возача на располагању и хотел о каквом сам само могао да сањам. Иако нисам имао новца, ништа ми више није било потребно. Нисам могао да верујем. Свака моја жеља, а чинило ми се и помисао, бивала је испуњена.

Након толиког стреса, вратио сам се, не у нормалан живот, него на лествицу више и уживао у хотелу, где су, колико сам приметио смештени само дипломатски представници и угледни гости. Негде око три после поноћи, возач министарства културе ме одвезао до аеродрома и ја сам коначно стигао у Србију. Да ми је неко причао да ћу се толико радовати Србији никада му не би веровао. Али, ту није крај. Пошто су ми визит карте остале у торби, јуче ми се јавио један Рус, да ме пита да ли то моја торба. Све је пронађено. Чекам да ми је пошаљу из Москве. Чак ни новац није нестао. Поштен и диван народ, као њихова лепа земља.